За хуманији развој Београда

У рубрици Међу нама 21. септембра је објављен допис Младена Обрадовића, у којем констатује да Београд драматично брзо мења своје лице па би фотографисањем требало сачувати његов изглед за потомство и будуће историчаре. То свакако треба учинити, али и сваки објекат који има историјску и културну вредност сачувати од рушења и оплемењавати. Нова градња требало би да доприноси хуманијем, рационалнијем и удобнијем животу грађана, али да има и естетску вредност.

Изгледа да се о томе не води довољно рачуна. Ничу високи објекти с безличним фасадама који одударају од окружења. Смањују се слободне зелене површине, а не подижу нови паркови. Саобраћајна структура постаје недовољна, кретање се све више успорава. Град се постепено згушњава, дехуманизује и ружи.

Чини нам се да не постоји визија дугорочног, стратешког, хуманог, културног и естетског развоја града у којем ће се човек осећати задовољно, удобно и пријатно. Човек и његове свеукупне потребе и задовољство као да нису у фокусу наших планера.

При свакој новој градњи потребно је консултовати и уважавати мишљење струке и науке. Јавне расправе не организовати само да би се задовољила форма. Мора се обуздати притисак капитала који у борби за већи профит, а често и у спрези с неким структурама из грађевинарства успева да наметне своје интересе.

Изузетно је важно зауставити и каналисати стихијски прилив становништва у главни град. То би се могло постићи усмеравањем прилива према градовима у окружењу Младеновцу, Лазаревцу, Обреновцу. Уосталом, они су с тим циљем својевремено и интегрисани у београдску заједницу.

Навешћемо неколико примера који упућују на потребу промене односа према планирању развоја града. Пођимо од Трга републике. Недавном реконструкцијом претворен је у велику камену плочу, која никога не привлачи да ту седне, одмори се и ужива, у плочу коју лети кад ужари сунце због јаре коју исијава морате заобилазити. Коме је сметао дигитални сат, једини јавни часовник од Калемегдана до Славије, па се морао уклонити?

Недавно је подигнут стамбени објекат на простору исељене амбасаде САД, од улица Милошеве до Сарајевске, са становима намењеним пре свега младим брачним паровима, који ће сигурно имати децу. На том великом простору изграђена је компактна зграда без иједном метра квадратног зелене површине, ни са уличне, а ни са дворишне стране. Зар није могао бити остављен кутак за игралиште? Најближи паркови су од овог објекта удаљени скоро километар.

Нови Београд израста у модеран град. Али сваки педаљ слободне и зелене површине је „под нишаном” нове градње. Не видимо да је у последње време изграђен ниједан парк, нити другачије оплемењен неки слободан простор.

„Београд на води” се обликује и завршава на најатрактивнијој локацији, какву није имао ниједан европски град. Део према „Газели” и око куле делује светски и за похвалу је, док се за остало то не би могло рећи. Има се утисак да ће то бити изолована, затворена градска четврт, спаваоница с луксузним становима и делом пословног простора, четврт без иједног објекта културног или спортског садржаја који ће привлачити грађане да се према њему упуте. Тај део града има само два улаза – од старог моста и од полицијске станице Савски венац. Мора се добро размислити како доћи до Славије или Теразија. „Београд на води” је изоловао Београд од воде, од Саве, уместо да му је широм отворио врата према реци. Зар се није могао изградити широки кеј поред Саве с дрворедима и зеленилом, који ће привлачити шетаче? Овако „Београд на води” не кореспондира с Београдом и питамо се шта ће привући Врачарце, Звездарце, Вождовчане да у њега дођу.

У најави су још неки слични градитељски подухвати, које желимо само споменути. Најављује се да ће се у околини железничке станице „Прокоп” градити више солитера. Питамо се како ће се обезбедити саобраћајна комуникација с тим делом града, ако је и данас прави подвиг доћи до железничке станице Београд центар.

Интезивно се ради на изградњи Клиничког центра. Градиће се и нове болнице. Како се планира решење саобраћаја у оквиру Клиничког центра и око њега? Како ће болестан пацијент од аутобуске станице у Кнеза Милоша да се попне узбрдо до Онколошке клинике, до Медицинског факултета?

Који разлози наводе планере да одустану од деценијске најаве основне трасе будућег метроа правцем Булевар краља Александра, Теразије, Нови Београд, Земун, дакле кичмом града, ка новом правцу, Макиш па према центру града? Може ли тај правац решити саобраћајни колапс у граду?

Ово су предлози, али и апели планерима, једног грађанина, заљубљеника у свој град који није члан ниједне политичке странке, а с правом поставља питање: „Куда плови овај брод?”

Живомир Жика Тешић,
Београд