Повратак Камијевом царству побуне

Како ствари данас стоје, дистопије су остварене, а међу њима прва је она орвеловска. У поновном издању филозофско-есејистичке студије „Камијево царство” Милке Лучић, дугогодишње уреднице и новинарке „Политикине” рубрике „Култура” и додатка „Култура, уметност, наука”, у издању чачанског „Градца”, реч је управо о томе да се остварује оно што је Ками написао на почетку свог „Мита о Сизифу”, да је једини озбиљан филозофски проблем – самоубиство. Данашњи човек биће је деструкције, самоубилачки оријентисан, хладни, механички ум, који гладан профита уништава све живо око себе. Тако је Камијево питање о одлуци над сопственим животом прерасло у проблем самоубилачког мотива читавог човечанства.

Због тога Милка Лучић у уводу овом издању, после почетне сумње у то да ли данашњи читаоци могу да допру до Камија из удобности неког кафића, ипак увиђа неоспорну актуелност његовог дела, посебно анализирајући његово кључно дело из 1951. године „Побуњени човек”.

Она указује на то да ако се пажљиво чита, ова књига представља једну од могућих анализа Сартровог понашања, а да је у својој бити то критика модела револуција, од Француске до Руске.

„Револуције су као хидра, имају хиљаде пипака и кад једном успеју у рушењу Бога и убиству краља, други пут успевају у устоличењу новог Бога и новог владара. Кад су власт и моћ у питању, све је дозвољено (то бар добро знамо из старог Рима). Али нико као Ками у свом делу ’Побуњени човек’ није тако минуциозно, интуитивно и филозофски креативно анализирао те две човекове коби које га од постанка уништавају ‒ власт и моћ. Кад се њима дода трећи члан (револуција по сваку цену, па макар ниједан човек не преживео), добија се најпогубнија једначина, нешто као световно Тројство зла и бесмисла”, запазила је Милка Лучић, напомињући и то да иако је поменуто Камијево дело писано у време идеолошких сукоба Истока и Запада, његове поруке су данас још живље него што су биле тада.

Ставове овог француског филозофа ауторка анализира и кроз његову чувену полемику са Сартром, (поред свега, Ками је одбијао да буде сврстан међу егзистенцијалисте). Искуство и живот показали су ко је идејни победник, када су совјетски тенкови ушли у Мађарску 1956. године, а Сартр написао, како Милка Лучић каже, један од „покајничких текстова” – „Стаљинова авет”. Нобелова награда за књижевност затим је додељена Камију 1957. године, а Сартр је потом своју одбио да прими. Ипак, отпор нацизму и окупацији претходно је ујединио писце и мислиоце Сартрове и Камијеве генерације, колико год да су различита била њихова идејна опредељења, они су били хомогени на колективном плану...

„Шта смо ми у празном свету који час постоји, час не постоји ‒ да ли смо оно велико Сартрово ’Ништа’ из његовог главног филозофског дела ’Биће и ништа’, или што би била космичка срећа, следимо нека Камијева сазнања и тражимо начин да мирно, без великих речи и убијања, дакле без револуција, стварамо нови свет по нашој мери, па макар као Сизиф стално гурали камен уз брдо, који се одмах скотрља у низину, али ми настављамо исти, на први поглед бесмислени, посао изнова”, реторичко је питање ауторке.

Проблем и осећање апсурда, Ками је тематизовао у својим књижевним делима „Странац”, „Калигула” и „Неспоразум”, док га у „Куги” његов главни јунак проноси као једну херојску и сизифовску животну борбу. Док се Сартр друштвеним ангажманом и приближавањем филозофији марксизма све више удаљавао од филозофије егзистенцијализма, Ками је „Побуњеним човеком” на неки начин одговорио Сартровом политичком ангажману. Побуна о којој је Ками говорио није револуционарно разарање већ стална тежња ка промени, без идеолошког насиља и терора.

По Камијевој мисли, за човека нема излаза ни у метафизичкој побуни против Бога, која је у ствари јалов устанак на себе самог, до коначне усамљености и нихилизма. Нема, међутим, решења, ни у историјској, револуционарној, побуни, јер је логика нихилизма једног Ивана Карамазова припремила данашње револуције и велике инквизиторе, којима је „све допуштено”, па и убијање. Овај Камијев став, по мишљењу Милке Лучић није опаметио човечанство, јер његово природно стање је рат, па ауторка запажа:

„Јер ако се побуњени човек исцрпљује, схватајући сву јаловост и безразложност тог исцрпљивања, он се буни не само против своје оностране судбине већ и против апсурдне овостране судбине. Апсурдни човек се и даље исцрпљује у садашњости, али хоће да Сизифов бескорисни посао постане Прометејева помоћ човеку. Камијева побуна је превасходно уметничка побуна која захтева, али која ништа радикално не мења.”

Камија треба изнова ишчитавати због тога што нас подсећа на то да је човекова историја један самоубилаки поход на себе самог и сопствену творевину, док идеологија уништава стваралачки занос уметника, Сизифа, који увек изнова започиње свој креативни посао. Уметник поново и поново ствара свет, а као такав биће увек сумњив једном револуционару, њихово помирење је могуће ако се стално враћају изворима побуне.