Тимочка буна – криза с разоружавањем

Разлози избијања Тимочке буне (1883) лежали су у аутократским тежњама краља Милана Обреновића и његовој намери да се обрачуна са популистичком Народном радикалном странком, чија је популарност у народу стално расла. У току 1882. године неколико пута су одржавани парламентарни избори, на којима су сваки пут побеђивали радикали. Краљ није хтео да им повери мандат за састав владе као својим политичким опонентима, па су радикали изазвали кризу владе (дајући оставке на посланичка места), што је довело до поновних избора и политичке кризе.

На крају је мандат за састав владе поверен нестраначкој личности, али човеку оданом династији Обреновић – бившем полицајцу Николи Христићу, који је од краља добио задатак да искорени „хајдучију” у Србији, уведе мир и ред у земљи и контролу над српским општинама. У међувремену се јавља и криза с разоружавањем Народне војске. Краљ Милан је хтео да реорганизује и модернизује Српску армију и радио је на томе још од завршетка Српско-турских ратова (1876–1878).

Када је у Србију 1883. године пристигла већа количина поручених пушака „маузер М-1878/80” (тзв. кокинке), њима је требало наоружати армију, док је старе пушке „гриновке” и „пибодовке” требало повући из наоружања, као и старе типове револвера „франко-лефош, М-1871” и „гасер М-1870”. Тада је министар војни издао наредбу о одузимању застарелог оружја старешинама Народне војске и обвезницима другог позива. Оружје је требало да се пребаци у војне магацине ради конзервације и чувања или уништења неисправног. У наредби је констатовано да су старешине Народне војске и њихови обвезници приватно употребљавали оружје, и да су га руинирали користећи га за лов и свадбарска шенлучења. Ма колико народ није водио рачуна о повереном му оружју, и ма колико су модернизација војске и штедња оправдавали овај краљев чин, он је изазвао бурну реакцију и народну побуну, у којој су опозиционе странке и њихови лидери имали огромног удела.

Ово је био први пут да се Србима још од почетка стицања слободе 1804. године одузима право на поседовање оружја. Турци су још 1815. Србима допустили то право, видећи да је немогуће да их разоружају, у чему нису успеле ни енергичне турске паше (Сулејман-паша Скопљак, Хуршид-паша, а ни Марашли-паша). Према предању, Марашлија је кнезу Милошу то одобрио речима: „Будите ви султану покорни и одани, па носите и топове за појасом”. Срби су оружје сматрали гаранцијом тешко стечених слобода, које су крваво отимали од Турака, а, нажалост, и од домаћих властодржаца.

Непосредни повод избијања Тимочке буне био је почетак одузимања наоружања од обвезника Народне војске. Буна је избила у Тимочкој крајини, средином 1883, у Црноречком, Алексиначком, Књажевачком и Крајинском округу, с центрима у Сокобањи, Књажевцу, Баљевцу, Алексинцу и Сврљигу. На оружје се дигло више од 20.000 људи. Вође буне били су поп Маринко Петровић из Бољевца (звали су га Српски Робеспјер), трговац Љуба Дидић из Сокобање, Аца Станојевић из Књажевца. Подршку су им дали прваци Народне радикалне странке, чији је већи део потицао из Тимочке крајине, па и сам Никола Пашић. Побуњеници су заузели Бољевац, а потом и Сокобању, Књажевац и Сврљиг и завели „народну власт” коју су чинили локални одбори радикала.

Краљ Милан и председник владе Христић завели су ванредно стање у побуњеним крајевима. У Београду су ухапшени чланови главног одбора Радикалне странке, а Пашић се у последњем тренутку спасао од хапшења бегом у Бугарску. Миланов најближи савезник Аустроугарска подржала га је у разрачунавању с русофилским радикалима. Трупе стајаће војске под командом ђенерала Тихомиља Николића послате су да угуше побуну. Стајаћа војска убедљиво је однела победу у свим биткама с побуњеном народном војском: 11. новембра 1883. на Грамади код Књажевца, 13. новембра је заузела Књажевац и Сврљиг, а потом и друга упоришта побуне, која је тиме и завршена. Пресудила је боље опремљена и организованија војска с модерном и ефикаснијом артиљеријом.

Више од двадесет вођа побуне осуђено је на смрт и стрељано на Краљевици код Зајечара. На смрт су у одсуству осуђени и Станојевић и Пашић, а више од 700 чланова радикалне странке осуђено је на дугогодишње робије. Тим чином је завршена срамотна епизода историје нашег народа и државе, из које ни касније нисмо извукли поуке да само слога и народно јединство спасавају и утемељују постојаност и државотворност једног народа, а не сталне династичке или идеолошке поделе.

Миомир Гарашанин,
Београд