Штап са шаргарепом

СВЕ ЈЕ МОГУЋЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ, па чак и да превлада разум. Тако је бар изгледало минулих дана: Израел се споразумео са „Хамасом” око прекида ватре и са „Хезболахом” око размене заробљеника (и ковчега), Сирија води индиректне преговоре са Израелом, а, поврх свега, уместо најављиваног рата са Ираном, из Вашингтона је начињено неколико гестова који су увелико смањили напетости, па можда најавили и велики заокрет – ка миру.

Оптимизам у овом перманентном жаришту кризе никад, међутим, није имао постојано покриће, мада често нису у праву били ни песимисти. Зато је најтачније рећи да је у току једно велико отварање у изузетно компликованој партији геополитичког шаха која неће бити брзо завршена.

Већ сама вест да ће Америка и Иран да разговарају, као и да би Вашингтон у догледно време могао да отвори неку врсту дипломатског представништва у Техерану, први пут од драматичне опсаде њене тамошње амбасаде пре 30 година, велики је напредак. Као што је подједнако импресиван помак то што трећерангирани дипломата Стејт департмента Вилијем Бернс седи за истим столом са колегом из Техерана на женевским преговорима у којима још пет великих сила (Британија, Кина, Француска, Русија и ЕУ) покушавају да убеде Иран да одустане од свог нуклеарног пркоса у замену за мање опасне атомске технологије и проширене политичке, трговинске и безбедносне везе.

Шта ће из тога произаћи, не зна се, али не треба заборавити да је компромис увек могућ. Подсетимо се да је тако нешто већ урађено са још једним чланом из Бушове „осовине зла”, Северном Корејом. Могло би, додуше, да се аргументује како Техеран није у тако незавидној економској ситуацији, нити ригидној политичкој изолацији као Пјонгјанг, али, упркос скупој нафти, ни Ирану не цветају руже. Ниједна земља данас није сама себи довољна, свима су неопходни инвеститори и тржишта, никоме не пријају међународне санкције.

Остаје дакле да се мало разбистри и види да ли су и у Вашингтону и у Техерану „голубови” коначно успели да растерају „јастребове”, као и да ли је реч о једнократној Бушовој понуди по принципу узми или остави, или стратешком заокрету ка већој флексибилности. Помирљивост, наиме, зна да буде и само плашт док се припрема војна акције, као што учестале приче о рату могу да буду само ваљак који поравнава пут дипломатији. То значи да ће тек на крају да се види да ли се маше шаргарепом на чијем врху је штап, или штапом украшеном шаргарепом…

ШТА ЈЕ ВАЖНИЈЕ: ПРАВДА ИЛИ МИР – најчешће је питање које се поставља после оптужнице против суданског председника Омар ал Башира коју је, за геноцид, злочине против хуманости и ратне злочине, подигао тужилац Међународног кривичног суда из Хага (не оног који суди лидерима и ратним вођама из бивше Југославије).

Ово је први велики потез овог суда који је подједнако, премда из других разлога, контроверзан као и „ад хок” суд за злочинце из југословенског конфликта. У исто време то је и његов први велики тест, у компликованом контексту сурове суданске унутрашње кризе, драгоцене суданске нафте и испреплетаних интереса великих сила око Судана.

Нико не спори геноцид у западној суданској провинцији Дарфур, не доводи се у питање ни улога председника Башира у масовним ликвидацијама и прогону дарфурског становништва – али покушај да се он приведе правди ни овога пута не дешава се у политичком вакууму.

Кина и Русија су тако већ затражиле одлагање било какве акције против Башира, са образложењем да би могао да буде угрожен мировни процес у региону. Суд ионако има на располагању три месеца за већање да ли да прихвати аргументе тужиоца и изда међународни налог за Баширово хапшење (при чему је нејасно ко би ухапсио лидери који је популаран не само у Картуму, него има и међународне пријатеље), а кад се томе дода да међу 106 земаља, које су ратификовале акт о оснивању овог суда и тиме признале његове надлежности, нису ни Америка, ни Русија, ни Кина.

Шта онда да се ради? Да се дебатује. А у дебати има и занимљивих поређења и предлога. Један од њих – сачинио га је амерички професор блискоисточне историје Марк Левин, а на свом интернет-сајту објавила „Ал џазира” – сугерише да би са готово у слово истим образложењем, после Башира, оптужница могла да буде подигнута и против Буша. Уместо Судана и Дарфура, „место злочина” би у том случају био Ирак, где је такође на стотине хиљада жртава које то нису морале да буду.

Али живимо у несавршеном свету: судански деспот је, по свему судећи, безбедан, премда не и спокојан, док је на власти. А за оно што би могло да му се дешава после треба да проучи хашки досије Слободана Милошевића.

ПРЕДСЕДНИК НИКОЛА САРКОЗИ је добио још једну рунду у мечу са канцеларком Ангелом Меркел за титулу најлидера Европе. Као домаћин самита Уније Медитерана, који је окупио чак 43 земље, могао је да се представи као државник са визијом. Унија Медитерана, за разлику од првобитног имена Медитеранска унија, шири је концепт: то је клуб који обухвата простор од гренландских глечера до јорданских пустиња. Има пуно идеја чиме би све он могао да се бави, али на спектакуларном париском скупу прошле недеље много мање је било јасно – одакле ће доћи паре за све то.