Štap sa šargarepom

SVE JE MOGUĆE NA BLISKOM ISTOKU, pa čak i da prevlada razum. Tako je bar izgledalo minulih dana: Izrael se sporazumeo sa „Hamasom” oko prekida vatre i sa „Hezbolahom” oko razmene zarobljenika (i kovčega), Sirija vodi indirektne pregovore sa Izraelom, a, povrh svega, umesto najavljivanog rata sa Iranom, iz Vašingtona je načinjeno nekoliko gestova koji su uveliko smanjili napetosti, pa možda najavili i veliki zaokret – ka miru.

Optimizam u ovom permanentnom žarištu krize nikad, međutim, nije imao postojano pokriće, mada često nisu u pravu bili ni pesimisti. Zato je najtačnije reći da je u toku jedno veliko otvaranje u izuzetno komplikovanoj partiji geopolitičkog šaha koja neće biti brzo završena.

Već sama vest da će Amerika i Iran da razgovaraju, kao i da bi Vašington u dogledno vreme mogao da otvori neku vrstu diplomatskog predstavništva u Teheranu, prvi put od dramatične opsade njene tamošnje ambasade pre 30 godina, veliki je napredak. Kao što je podjednako impresivan pomak to što trećerangirani diplomata Stejt departmenta Vilijem Berns sedi za istim stolom sa kolegom iz Teherana na ženevskim pregovorima u kojima još pet velikih sila (Britanija, Kina, Francuska, Rusija i EU) pokušavaju da ubede Iran da odustane od svog nuklearnog prkosa u zamenu za manje opasne atomske tehnologije i proširene političke, trgovinske i bezbednosne veze.

Šta će iz toga proizaći, ne zna se, ali ne treba zaboraviti da je kompromis uvek moguć. Podsetimo se da je tako nešto već urađeno sa još jednim članom iz Bušove „osovine zla”, Severnom Korejom. Moglo bi, doduše, da se argumentuje kako Teheran nije u tako nezavidnoj ekonomskoj situaciji, niti rigidnoj političkoj izolaciji kao Pjongjang, ali, uprkos skupoj nafti, ni Iranu ne cvetaju ruže. Nijedna zemlja danas nije sama sebi dovoljna, svima su neophodni investitori i tržišta, nikome ne prijaju međunarodne sankcije.

Ostaje dakle da se malo razbistri i vidi da li su i u Vašingtonu i u Teheranu „golubovi” konačno uspeli da rasteraju „jastrebove”, kao i da li je reč o jednokratnoj Bušovoj ponudi po principu uzmi ili ostavi, ili strateškom zaokretu ka većoj fleksibilnosti. Pomirljivost, naime, zna da bude i samo plašt dok se priprema vojna akcije, kao što učestale priče o ratu mogu da budu samo valjak koji poravnava put diplomatiji. To znači da će tek na kraju da se vidi da li se maše šargarepom na čijem vrhu je štap, ili štapom ukrašenom šargarepom…

ŠTA JE VAŽNIJE: PRAVDA ILI MIR – najčešće je pitanje koje se postavlja posle optužnice protiv sudanskog predsednika Omar al Bašira koju je, za genocid, zločine protiv humanosti i ratne zločine, podigao tužilac Međunarodnog krivičnog suda iz Haga (ne onog koji sudi liderima i ratnim vođama iz bivše Jugoslavije).

Ovo je prvi veliki potez ovog suda koji je podjednako, premda iz drugih razloga, kontroverzan kao i „ad hok” sud za zločince iz jugoslovenskog konflikta. U isto vreme to je i njegov prvi veliki test, u komplikovanom kontekstu surove sudanske unutrašnje krize, dragocene sudanske nafte i isprepletanih interesa velikih sila oko Sudana.

Niko ne spori genocid u zapadnoj sudanskoj provinciji Darfur, ne dovodi se u pitanje ni uloga predsednika Bašira u masovnim likvidacijama i progonu darfurskog stanovništva – ali pokušaj da se on privede pravdi ni ovoga puta ne dešava se u političkom vakuumu.

Kina i Rusija su tako već zatražile odlaganje bilo kakve akcije protiv Bašira, sa obrazloženjem da bi mogao da bude ugrožen mirovni proces u regionu. Sud ionako ima na raspolaganju tri meseca za većanje da li da prihvati argumente tužioca i izda međunarodni nalog za Baširovo hapšenje (pri čemu je nejasno ko bi uhapsio lideri koji je popularan ne samo u Kartumu, nego ima i međunarodne prijatelje), a kad se tome doda da među 106 zemalja, koje su ratifikovale akt o osnivanju ovog suda i time priznale njegove nadležnosti, nisu ni Amerika, ni Rusija, ni Kina.

Šta onda da se radi? Da se debatuje. A u debati ima i zanimljivih poređenja i predloga. Jedan od njih – sačinio ga je američki profesor bliskoistočne istorije Mark Levin, a na svom internet-sajtu objavila „Al džazira” – sugeriše da bi sa gotovo u slovo istim obrazloženjem, posle Bašira, optužnica mogla da bude podignuta i protiv Buša. Umesto Sudana i Darfura, „mesto zločina” bi u tom slučaju bio Irak, gde je takođe na stotine hiljada žrtava koje to nisu morale da budu.

Ali živimo u nesavršenom svetu: sudanski despot je, po svemu sudeći, bezbedan, premda ne i spokojan, dok je na vlasti. A za ono što bi moglo da mu se dešava posle treba da prouči haški dosije Slobodana Miloševića.

PREDSEDNIK NIKOLA SARKOZI je dobio još jednu rundu u meču sa kancelarkom Angelom Merkel za titulu najlidera Evrope. Kao domaćin samita Unije Mediterana, koji je okupio čak 43 zemlje, mogao je da se predstavi kao državnik sa vizijom. Unija Mediterana, za razliku od prvobitnog imena Mediteranska unija, širi je koncept: to je klub koji obuhvata prostor od grenlandskih glečera do jordanskih pustinja. Ima puno ideja čime bi sve on mogao da se bavi, ali na spektakularnom pariskom skupu prošle nedelje mnogo manje je bilo jasno – odakle će doći pare za sve to.