Рат муралима или политичким памфлетима

Канте фарби, јаја, а умало и песнице, летеле су ових дана по Београду. Један мурал успео је да подели град у чак три колоне –оне који би да уклоне слику Ратка Младића са зида зграде на углу Његошеве и Улице Алексе Ненадовића, друге који би да мурал ту остане и треће који се чудом чуде што се прве две групе свађају због једног зида. Има, додуше, и четвртих, који се питају зашто се баш сад у фокусу нашао мурал који је на истој адреси још од летос, а притом није ни једини с приказом Младића – сличне слике налазе се у још неколико делова града.

Све у свему, прича се свела на чувену крилатицу „џаба сте кречили”. Брзо су са мурала некадашњем генералу очишћени трагови јаја, уследило је поливање кречом, онда опет чишћење, па прскање црном фарбом, да би на крају поново наступили „чистачи”. Организоване су чак и „страже” које су чувале ову слику од оних који сматрају да је Младић „део мрачне прошлости” и желе да га уклоне из ове градске улице.

Мурал, међутим, и даље стоји. А осим њега, појавили су се и нови.

Одмах поред Ратка Младића пре неколико дана осликан је и Дража Михаиловић. Уз четничког команданта је натпис „Све су страже, све су страже...” Преко пута је никао лик војводе Живојина Мишића на застави, с текстом: „ Генерале, опкољени смо. Одлично, рођени мој, сад можемо да нападамо у свим правцима.”

Од свих приказа консензус, чини се, постоји само поводом Мишићеве слике. Дража Михаиловић је и даље за многе кривац, упркос томе што је рехабилитован (то јест поништена је пресуда којом је осуђен на стрељање под оптужбом за колаборацију с Немцима и ратне злочине). Младић је најсвежија „рана” јер иако је пред Хашким трибуналом осуђен на доживотни затвор за злочине у Босни и Херцеговини, ни у вези с праведношћу његове пресуде друштво није у потпуности сагласно.

Рат муралима у ком су десничари бранили и осликавали, док су левичари хтели да уклањају и крече, преточио се и на, ни кривог ни дужног, Борислава Пекића. Његов мурал у Цетињској прежврљан је натписом „Смрт четницима”, да би потом тај текст био прекривен даскама.

Али нису Београђани измислили топлу воду, зидови су и раније, и то не само код нас, били место изражавања политичких ставова.

– Дијего Ривера је у Мексику комунизам прокламовао преко великих мурала. Али он је био врхунски уметник и сваки рад је био креативан, па су његова дела у ствари креативношћу давала могућност да се и сам комунистички покрет „чита” на други начин. У Хагу је такође пре неколико година освануо мурал човека обешеног надоле и тај приказ извучен је из слике једног ренесансног сликара. Он је имао врхунску уметничку вредност, а притом је био једна оштра критика суда и система кажњавања – објашњава Весна Кнежевић, професорка на Факултету ликовних уметности.

Стога би се, гледано са аспекта уметности, „рат муралима” на улицама града пре могао назвати „ратом политичким памфлетима”. То је, како каже наша саговорница, „социјална преписка с градом”, којој, да би се назвала муралом, фали уметничка, креативна и стваралачка вредност.

Провокације и супротстављања

Професорка Весна Кнежевић указује да многим муралима недостаје ликовни смисао, а требало би да обратимо пажњу да град учинимо пријатнијим и ликовнијим. Овде се више ради на провокацији и супротстављању једних другима. Наша саговорница додаје да није особа која би забранила ту врсту социјалне преписке, она постоји у свим градовима, али сматра да би морао да постоји неки договор где овакви радови могу да буду, а не да нас на сваком ћошку чека неки политички памфлет.

Почело у Мексику

Мурал је свака слика која је осликана на зиду, плафону, или било којој другој зиданој површини. Из овога проистекла сликарска категорија зове се мурализам. Мурале не треба бркати са графитима, јер су графити натписи, ознаке и речи, док су мурали слике на зиду, које могу бити различитог карактера, или тематике. Сматра се да исходиште мурализма треба потражити у Мексику, након револуције. Те мурале стварали су уметници Хосе Клементе Ороско, Дијего Ривера и Давид Алфаро Сикерас.