Инфлуенсере убија прејака реч

Самоубиство младе јутјуберке Кристине Кике Ђукић, за коју се претпоставља да је дигла руку на себе због дигиталног насиља којем је била изложена на друштвеним мрежама, на најдраматичнији начин нам је скренуло пажњу на пророчанске речи песника Бранка Миљковића, који је у својој песми „Уби ме прејака реч” упозорио на убитачну моћ речи. Ова млада инфлуенсерка на свом јутјуб каналу „К1Ка” сваког дана постављала je клипове на којима игра популарне видео-игрице као што су „Мајнкрафт”, „Каунтерстрајк” и ГТА и имала више од 700.000 претплатника, док је Кристину на „Инстаграму” и „Фејсбуку” пратило више од 450.000 људи.

И док њени виртуелни пријатељи тврде да је Кристина годинама водила мучну борбу са сајбербулингом – дигиталним насиљeм на социјалним мрежама које се своди на увреде, осуде и критике пратилаца, стручњаци траже одговорност за оне који су девојку на прагу живота натерали да дигне руку на себе. Представнице Аутономног женског центра подсећају да је свака друга девојка средњошколског узраста доживела неки вид сексуалног коментарисања на интернету и упозоравају да дигитално насиље код младих девојака буди осећај страха и беспомоћности. Уз то, оне траже од институција да процене одговорност популарног јутјубера Богдана Илића (Баке Прасета), који је говором мржње усмереним према Кристини као жени подстицао и армију својих пратилаца да вређају и малтретирају ову девојку.

С друге стране, представници иницијативе „За тебе – важно је” упутили су јавни позив Министарству здравља, Лекарској комори, заштитнику права пацијената и омбудсману да у складу с прописима, а пре свега Кодексом медицинске етике ЛСК, хитно реагују на чињеницу да је Кристинина докторка обелоданила чињеницу да је девојка била њен пацијент, откривајући и детаље њиховог односа.

Ан Мари Алвес Ћурчић, новинарка и мајка која је након самоубиства своје кћерке покренула иницијативу „За тебе – важно је”, која се бави питањем заштите и унапређења менталног здравља кроз едукативне садржаје, не крије запрепашћеност некрофилним интересовањем таблоида за овај трагичан случај и начином на који поједини медији извештавају о овој трагедији, сецирајући сваки детаљ из живота девојке чији се живот завршио на трагичан начин.

– Као родитељ који је изгубио дете, знам шта значи када доживиш такву трагедију и када медији покушавају да сазнају што пикантније детаље из живота младе особе која је себи одузела живот. Ја сам у свом инбоксу затекла поруку колеге да му дам изјаву о њеном суициду, уз коментар „знаш, то ми је посао”. Све новинаре који на таблоидни начин извештавају о нечијој смрти желим да питам да ли би на исти начин писали о свом брату, сестри или тати. Да ли бисте желели да ваше колеге крше све тачке Кодекса новинара Србије када извештавају о смрти ваших ближњих и Уставом загарантована права грађана на приватност? Треба говорити о феномену суицида, али на начин који неће урушавати достојанство покојника и додатно повређивати чланове његове породице – истиче наша саговорница.

Драгана Ћорић, професорка Правног факултета у Новом Саду и председница новосадског удружења „Родитељ”, која годинама проучава феномен вршњачког и дигиталног насиља, упозорава да родитељи често нису свесни колико су деца заменила стваран за живот на социјалним мрежама и у којој мери оне господаре њиховим животима. Због тога је страх од такозваног канселовања (брисања), који се огледа у стрепњи да ће их њихови пријатељи на социјалним мрежама „обрисати” или, још горе, уништити њихов виртуелни идентитет постала једна од највећих бојазни младих.

– Напад на нечији виртуелни профил понекад почиње бенигним увредама попут „дебела си”, а некад веома интелигентним опаскама које се огледају у „троловању” типа „скренуо бих ти пажњу да то не радиш на тај начин”. Потом почињу увреде усмерене на личност или се администраторима неке друштвене мреже пошаље стотину пријава у минути на садржај који је објавила нека особа на „Фејсбуку”, „Твитеру” или „Инстаграму”, који након тога обришу профил корисника или га суспендују на месец дана. Ја у разговору са децом и младима често чујем реченице попут„боље да ме нема него да ме укину на социјалним мрежама” и бојим се да они заиста мисле да је боље да не постоје него да немају профил на „Фејсбуку” или „Тиктоку”. А када их питам шта би урадили у тој ситуацији, одговори су још поразнији – млади кажу да „излаз” из те ситуације виде само у томе да се убију или оду на пластичну операцију како би добили нови визуелни идентитет и поново отворили профил на друштвеним мрежама – упозорава Драгана Ћорић.