Њујорк, Њујорк

Дуго се спремам да напишем текст о своме животу у Њујорку и да са вама поделим своја размишљања. Међутим колико год да то желим у исто време и не желим. Осећај је посве амбивалентан. Најпре због тога што сам прочитао велики број прича из различитих делова света и обично се читање завршавало тако што би ми се појачао осећај носталгије, сентименталности и збуњености.

Давно сам решио да избегавам све што ме растужује, јер сматрам да је туге било више него довољно. Други разлог је тај што је чини ми се пуно тога што и сам осећам већ сажето врло прецизно, и испричано врло лепо у текстовима мојих претходника. И сам се осећам подељено и располућено.

Када сам овде чезнем за добрим стварима са оне стране Атлантика, прижељкујем шетњу улицама Београда, топле загрљаје и блискост драгих ми људи. Када сам тамо, пак, осећам се као странац повремено и тада ми се чини да сам већ предуго у Њујорку и како бих тешко могао да живим ван њега. Ја такође припадам оној групи људи која нема неподношљив конфликт са простором на коме живи јер ја доиста волим овај град. У њему се десило много важних ствари у моме животу.

Већ четрнаест година сам у Америци - од чега десет у Њујорку и четири у Калифорнији. Менхетн је било то прво тло на новом континенту које сам почео звати својим новим домом. Овај град је универзум а себе и не личи ни на једно друго место на планети. Енергије које се сустичу овде на овом острву су посебне и непоновљиве и не могу се наћи нигде другде. Менхетн није Америка, није ни Европа а помало је и једно и друго и нешто треће у исто време. Мени лично одговара његова атмосфера која је сјајна, која фасцинира и импресионира својим атракцијама, остављајући утисак "центра света".

Привлачи попут магнета, увлачи вас у свој вртлог који вас окреће као центрифуга невероватном брзином не дајући ни тренутка за предах. Наравно, ја сам предуго ту да бих се више било чиме одушевљавао на "туристички" начин. Мени се одавно догодио тај прелаз из фасцинације у осећај да сте на своме, код куће. И то је нешто најлепше што ми се могло догодити - да ми је једна џунгла на асфалту која застрашује и делује посве ентропично постала дом. Просто ми улива сигурност и осећај спокоја. Наравно да ја знам да је то тек једна романтична представа која није реална и да је ово у бити један опасан град у коме се тешко и пребрзо живи, који је пун стреса и несигурности и у коме је тешко дуго опстати јер су последице разноврсне, жртвовање изузетно велико а корист од свега тога крајње неизвестна и непредвидива.

Иако знам да бих сигурно имао много лакши живот негде другде, неки мазохистички аспект моје природе ме још увек гони да се борим у њему за свој простор И свој сан.

У Београду сам провео тронедељни одмор и вратио сам се пре недељу дана у Њујорк. Добио сам дозу емоција за наредну годину дана. Између осталог, присуствовао сам прослави двадесетогодишњице матуре где сам се сусрео са некадашњим школским друговима са којима нисам имао никакав контакт преко двадесет година.

С' обзиром да сам био спречен да присуствујем претходним прославама, решио сам да овај јубилеј нипошто не пропустим. Помислио сам како је двадесет година прошло као у каквом сну, те како ће и сам живот исто тако брзо прохујати. Морам признати да сам имао трему. Одједном се требало суочити са великим бројем људи које заправо уопште и не познајем као одрасле особе. Бојао сам се да ли ћемо се уопште препознати, шта ће ме ко питати, да ли ће им мој живот изгледати смислено или као промашен? Тај догађај је био важна референтна тачка на мом животном путу јер понекад и сам не знам да ли да свој живот сматрам успехом или промашајем.

Све предрасуде које смо можда имали једни о другима, о томе коме је лакше коме теже, да ли је требало отићи или остати, ко је шта постао или није, ко је испунио своје снове а ко не.... некако је све то нестало, распршило се и постало ирелевантно онога трена када смо се угледали. Први загрљаји су одмах одстранили било какве недоумице, вратили одмах блискост и подсетили ме на нешто што дуго нисам осетио - да су рана пријатељства, ране љубави и везе које се створе у тим данима младости ипак нешто посебно.

И онда сам отисао од куће и вратио се кући. Како год то звучало. Мир и хармонија унутар човека су најважнији и треба им тежити по сваку цену. Изгледа да сам неки облик исте, у својој располућеној ситуацији, ја ипак досегао. А то није мало.