Не заборавимо наше великане

Децембра 2021. године навршиле су се 133 године од рођења краља Александра Карађорђевића и 103 године од уједињења Краљевине Србије с државом СХС у заједничку државу Јужних Словена – Краљевину СХС. Ово је и прилика да се подсетимо на улогу Александра Карађорђевића у значајним догађајима српске историје. Рођен је 16. децембра 1888. године на Цетињу, на двору свога деде краља Николе Петровића, а детињство је провео код деде и свог оца у Женеви. Школовао се у Швајцарској и Санкт Петербургу. Постао је престолонаследник 1909. године, регент је био од 1914. до 1921. године, а краљ СХС – Југославије од 1921. до 1934. године.

О личности краља Александра Првог и његовој улози и заслугама у борби за ослобођење српског народа, стварању Краљевине СХС – Југославије, вођењу њене унутрашње и спољне политике, све до краја прошлог века није се много писало, или се писало и говорило да би се умањила његова улога у значајним догађајима српске и историје Краљевине СХС – Југославије. Скоро да не постоји личност таквог значаја која је толико дуго запостављана, без стварних чињеница извођени су најнеповољнији судови (Б. Глигоријевић). У оквиру стогодишњице Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, краљ Александар је био предмет већег интересовања историчара, књижевника и шире јавности, при чему је истицана његова улога у борбама за ослобођење српског народа, стварању заједничке државе и вођењу њене спољне и унутрашње политике.

У ратовима против Турске био је командант армије која је решила исход Првог балканског рата. У Првом светском рату, као врховни командант српске војске, за све време ратних операција није се одвајао од својих војника, с којима је делио судбину од почетка до краја, преживео албанску голготу и с последњим одредом војске запловио према Крфу. Био је главни иницијатор отварања Солунског фронта и, заједно са својим војницима, допринео је пробоју тог фронта и успешном завршетку Првог светског рата.

Ради заштите од земаља које се нису мириле с Версајским мировним поретком, био је главни иницијатор стварања савеза Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка), а касније и Балканског савеза (Грчка и Турска). Његова унутрашња и спољна политика биле су оптерећене тешким наслеђем и сложеним друштвено-економским и политичким приликама у земљи и иностранству. Посебно тежњама земаља у окружењу које су показивали претензије према југословенској територији.

Замера му се стварање Југославије, а занемарују чињенице да је већина политичких, војних интелектуалних елита у Србији и Хрватској била за уједињење у заједничку државу. Заборавља се и чињеница да је дошло до промена у међународним односима после Октобарске револуције, због чега је Србија изгубила верног пријатеља. Веровало се да је стварањем велике уједињене државе могуће обезбедити бржи друштвено-економски развој земље, њену самосталност и независност. Стварање југословенске државе засноване на интегралном југословенству није се показало одрживим. О стварању Краљевине СХС – Југославије, међу ауторима постоје различита мишљења. Но, из данашње перспективе, идеја о заједничкој држави мора се посматрати у контексту ондашњих промена. Као владар великог међународног угледа настојао је да Југославију учини што јачом и независнијом. Због тога је многима сметао, па је пао као прва жртва фашизма у Европи. То је био велики ударац за даљи развој Краљевине Југославије.

Краљ Александар се супротставио двема великим силама у борби за ослобођење свог народа и заузима значајно место у српској историји. Свом народу је оставио много задужбина (Споменик незнаном јунаку на Авали, обнoвљену капелу Његоша на Ловћену, Споменик захвалности Француској на Калемегдану, студентски и дом ученика…). Зато се с правом питамо зашто је тако дуго запостављан овај изузетно заслужни српски владар. Зашто до пре неколико година у Београду није постојала улица с његовим именом и због чега му још није подигнут споменик и његовом оцу краљу Петру Првом? Време је да се овим заслужним српским владарима подигне споменик у Београду. На тај начин покаже поштовање према великанима наше историје.

Борислав Станојловић