Судбина талената

У штампи се повремено објављују вести о успесима наших научника и стручњака које постижу у страним земљама. Тако је 6. јануара писано и о Зорици Пантић. Нисмо ми једина земља из које су одлазили и одлазе најспособнији млади кадрови који постижу знатне успехе у богатим страним срединама. Сигурно је да се натпросечни таленти рађају на свим странама света, али их најлакше сакупљају развијеније земље. Оне им нуде слободу стваралаштва и боље животне услове. Није овде реч о томе да богате земље добијају бесплатно школоване кадрове, већ о откривању најспособнијих од мноштва приспелих високообразованих особа које желе да остваре оно што у својим земљама не могу.

Тај процес сакупљања талената подсећа на познати „данак у крви”, само што се избор некада дешавао у младом узрасту и о школовању се бринула империја. У оба случаја ускоро се међу одабранима издвајају појединци који постижу веће успехе. Разлика је само у томе што студенти данас одлазе својевољно. Кад постигну жељени успех, тамо сигурно остају.

Ево два примера организованог одласка у САД. У време економске блокаде Србије професор Миодраг Радуловачки долазио је у Београд и Нови Сад да пробере заинтересоване апсолвенте или тек дипломиране стручњаке и одведе их у Чикаго на боравак од месец дана како би се упознали с одељењима универзитета где би могли да се упишу на програм докторских студија. Тај тзв. Recruitment програм (врбовање студената), професор је представио ректору Универзитета у Београду као међународну сарадњу два универзитета. Више од половине тих студента уписало се на докторске студије, а стипендија им је покривала животне трошкове. Од свих који су докторирали ниједан се није вратио у Србију. Сличан програм је у граду Милвокију, у држави Висконсин, водио професор Жељко Бошњак. Од четрдесетак учесника у програму, половина доктора наука вратила се у Хрватску, јер је професор доводио само оне младе стручњаке који су већ били запослени. Тако су они имали где да се врате.

Од оваквих групних позива на дошколовање израженији су индивидуални одласци у Америку, али и у друге западне земље. Најчешће је појединцима помагао тзв. Фулбрајтов програм размене стручњака, али је било још сличних фондова у Америци и већим европским земљама. Најуспешнији млади истраживачи задржали су се у тим срединама.

А како се код нас раније одвијала размена научника? По позиву су у Београд и друге наше градове долазили лекари и многи талентовани стручњаци који су завршили студије на страним факултетима. Тако је Иван Ђаја ускоро након одбране дисертације на Сорбони позван у Београд, где је радио све до смрти. Сличан позив упућен је и Милутину Миланковићу. Поред тих примера, било је мноштво оних који су на стране универзитете одлазили на усавршавање. Они су у страним институцијама учествовали у значајним истраживањима, али су се вратили, а знање су преносили млађим колегама и друштву.

Слично се дешавало и у богатијим земљама од наше. Тако је Улф Сванте фон Еулер добио стипендију која му је омогућила да се усавршава у страним истраживачким лабораторијама по свом избору. Затим се вратио кући и у Шведској радио све до смрти. Повремено је путовао, а чак два пута долазио је и у Југославију. Као добитник Нобелове награде, у Тузли је 1982. године држао предавање мојим постдипломским студентима.

Увек ће неке способне и одважне особе вући жеља за личним успехом и многи ће наду да то остваре потражити одласком у најразвијенију земљу. Али, да мале земље не би губиле таленте, оне би морале да их препознају и обезбеде им најбоље услове за рад. Оне ретке који ипак одлазе и постижу светске успехе треба ценити због достигнућа која су оставили човечанству. Мада се и у малој земљи и скромним условима некада стварају врхунска дела. Наше примере саопштио сам у „Ајнштајновом часопису за биологију и медицину” (Einstein J. Biol. Med., 2003; 20:23-27).

Академик Рајко Игић,
Чикаго, Илиноис