Богомдан за развејавање оптимизма

На измаку минуле године Награду „Момчило Тешић” за свеукупно књижевно дело добио је књижевник Момчило Мошо Одаловић. Ово признање, које додељују књижевне новине „Свитак” и лист за дечју књижевност „Момчило” из Пожеге, дато је за „Одаловићев велики стваралачки допринос свим књижевним родовима и врстама за децу”.

„Он је вишеструко потврђени и веома омиљени писац свих генерација читалаца, објавио је велики број књига различитих жанрова. Бави се и илустровањем и опремањем књига, уметничком столаријом, уметничком фотографијом и скулптуром. Одаловић је имењак и књижевни друг Момчила Тешикћа, с којим се радо сретао и дописивао. Поштовалац је српске језичке и књижевне баштине, па у својим делима, нарочито поезији, преплиће традиционално и иновативно” , наведено је у саопштењу о награди.

С Мошом смо ових дана разговарали за „Политику”: о његовом животу, песништву, цртању, Косову, Смедереву... Реченицом „Звао сам се ’Тамо се’”, почиње своју причу из детињства:

– Многа разговорна штива започињу: рођен тад и тад, у том и том месту, код тог града или области... У мене је лепша, животнија назнака. Рођен у „десетици”, као осмо дете Тодора с Кривошија и Душанке с Кордуна. У Српском митолошком речнику драга ми је назнака: „Осмо дете, адамско колено, доносилац кућног напретка.” Тако и би! У мом Старом Грацком код Липљана на Косову тог дана, 1. априла 1947. године, у славу мог рођења горела је и изгорела зграда колективе, коју моји сусељани нису могли да смисле. Што се осмице тиче, присетих се миле Десанке! У својих родитеља Михаила и Драгиње осморо деце! Њој, као првој у осмици, дата је проходност, а остали за њом. У нашој чељадници свима сам био на сметњи, звао сам се „Тамо се!”. Свеједно, у тој кошници, ма каквих тескоба било, понећеш са собом зуј и бруј, као сталну упозорилицу да се не одметнеш у нездраву гордост и осиљеност. Нека буде важније, кад изађемо у спољни свет, да све је једнако наше. И неизмерне даљине,и раскошна небеска плавет.

Шта из тог времена, битно друкчијег од данашњег, посебно памтите, а шта бисте волели да заборавите?

Сви смо и у раном детињству постајали радна снага; сами себи зарађивали хлеб. Најпре као чобани, пастири. Чували смо, као мајушни, гуске на стрњишту. По босим ногама стално неке крастице. Чували јагњад одвојено од оваца, да нам не би „поткрадала млеко”. Било је послова и послића, било и кажњавања, ал’ то ми данас не смара душу... Но, ово бих испричао као болно и непријатно, не може измаћи памћењу. Учитељ нас је „хапсио” због лоптања, играња гуменом лоптом. Пре почетка часова рекао би нам ко ће остати у „затвору”, мрачном подруму за угаљ. Без прозора, туго моја...

Доживели сте сеобе, с југа на север. Рекосте да сада у Смедереву имате седам и по ари коначне отаџбине. Како вам је у својој царевини?

Сеобе нису души једноставне. Сви поприлично личимо на косовску реку Неродимку. У питању је светски феномен бифуркације, кад река крене у два тока, у два речна слива. У овом случају једним краком према Егејском, другим према Црном мору. Е, па, хајде, душо, запливај! Ако воде теку низбрдицом, ја сам Ситницом, Ибром и Моравом допливао до Дунава и Смедерева. Наравно, добро ми је овде. Последња кућа у дивној „слепој” улици; што би значило: нема тутњаве аутомобила. Овде су ми важна, веома важна, сеоска искуства. Имам више од 100 метара живе ограде, а у башти: храст Живојин, бадем Горчило, трешња Десанка, вишња Вишеслава, дуња Душанка, смоква Трајанка, три дрена с Косова: Костадин, Вујадин, Миладин... У дворишту брезе Олга, Волга и Долга. Пристигла и унучад, па имамо обиље скривница за жмурку и јурњаву.

Аутор сте ведрих песама, а живимо и преживљавамо дане сумрачја. Откуд снаге и неопходне радости?

Колевка и мајка! Мој млађи брат Михаило, доктор физике, одњихан је у истој колевци; а какве везе имају дечја песма и гама зраци? Имају, родила мајка, десет-мајка! Пет кћери и пет синова, у болном сиротовању. Грешан је онај који то не памти. Понешто о тегобама у детињству причам управо деци, колико да их ободрим и да лагодније поднесу „неспоразуме” с родитељима. Понекад кажем Џордани (супрузи, тако је зовем због Европејаца): „Хајде да запевамо нешто, можда ће и комшилук с нама!” Резолуција 1244 и све резолуције наглашавају да је патња приватна својина. Оптимизам је здравији. Кад политичар нема одговор на неко питање, обавезно крене поштапалицом: „Ја сам по природи оптимиста!” И ја, рођен на дан лажова, богомдан за радно место министра без портфеља за развејавање оптимизма.

Писци углавном држе до промоција својих дела. А ви истичете да вам промоције књига не подгрејавају сујету и да се може и без њих...

Писци воле Коларац, УКС, Ђурину кућу... Ја и не знам где је то. Доводе научнике, „лекаре књижевности”, специјалне госте, музичаре, глумце, прославитеље... У Смедереву сам 28 година, а нисам имао промоцију, нит има потребе. Куд год се кретах песничким послом (манифестације, школе, библиотеке...) и друговах с децом, у узајамном поштовању и радости, све то урачунах у промоцију свог дела и објаву свог имена. Промоција у Грацком, у својој давној учионици, више је од свечаности. Док живех на Косову у свом селу био сам само оно што и сви моји сељани. Таман посла, ја песник („Чуђење света”), а они сељаци. Вичан свим сеоским пословима радио сам све што и други: у томе је моје господство... Промоцију у свом селу памтим и памтићу. Присуствовали сви ђаци, њих седморо!

Од тада више нисте били у родном Старом Грацком?

Не. Моји најмилији, најрођенији и многи рођаци, комшије, страшно су изгинули. С неба касетним НАТО бомбама, а из суседних села, секирама и ножевима... Изнова, у мом животу, ал’ сада болном душом и сеобом ка северу: „Тамо се!”

Цртање „на нервној бази” – свакодневна олакшица...

Постоје и такви којима се допада моја илустрација, цртеж, опрема књиге. Добри Душко Трифуновић прекоревао ме: „Немој, стари мој, говорит’ да то радиш на нервној бази. Тако ће те и гледат’, а бољи си од многих који су учили школу за то.” Уз илустровање користим свој тип слова: лиснату ћирилицу. Изумех је поодавно, као дечак, у некој беспослици, ако деца уопште имају беспосличења. „Преламао” сам витко лисје, оно при класу пшенице, и сводио на слова. Наравно, тешко је овако нешто свести на фонт, ал’ мени је потребито и ефектно у својој работи.