Bogomdan za razvejavanje optimizma

Na izmaku minule godine Nagradu „Momčilo Tešić” za sveukupno književno delo dobio je književnik Momčilo Mošo Odalović. Ovo priznanje, koje dodeljuju književne novine „Svitak” i list za dečju književnost „Momčilo” iz Požege, dato je za „Odalovićev veliki stvaralački doprinos svim književnim rodovima i vrstama za decu”.

„On je višestruko potvrđeni i veoma omiljeni pisac svih generacija čitalaca, objavio je veliki broj knjiga različitih žanrova. Bavi se i ilustrovanjem i opremanjem knjiga, umetničkom stolarijom, umetničkom fotografijom i skulpturom. Odalović je imenjak i književni drug Momčila Tešikća, s kojim se rado sretao i dopisivao. Poštovalac je srpske jezičke i književne baštine, pa u svojim delima, naročito poeziji, prepliće tradicionalno i inovativno” , navedeno je u saopštenju o nagradi.

S Mošom smo ovih dana razgovarali za „Politiku”: o njegovom životu, pesništvu, crtanju, Kosovu, Smederevu... Rečenicom „Zvao sam se ’Tamo se’”, počinje svoju priču iz detinjstva:

– Mnoga razgovorna štiva započinju: rođen tad i tad, u tom i tom mestu, kod tog grada ili oblasti... U mene je lepša, životnija naznaka. Rođen u „desetici”, kao osmo dete Todora s Krivošija i Dušanke s Korduna. U Srpskom mitološkom rečniku draga mi je naznaka: „Osmo dete, adamsko koleno, donosilac kućnog napretka.” Tako i bi! U mom Starom Grackom kod Lipljana na Kosovu tog dana, 1. aprila 1947. godine, u slavu mog rođenja gorela je i izgorela zgrada kolektive, koju moji suseljani nisu mogli da smisle. Što se osmice tiče, prisetih se mile Desanke! U svojih roditelja Mihaila i Draginje osmoro dece! Njoj, kao prvoj u osmici, data je prohodnost, a ostali za njom. U našoj čeljadnici svima sam bio na smetnji, zvao sam se „Tamo se!”. Svejedno, u toj košnici, ma kakvih teskoba bilo, ponećeš sa sobom zuj i bruj, kao stalnu upozorilicu da se ne odmetneš u nezdravu gordost i osiljenost. Neka bude važnije, kad izađemo u spoljni svet, da sve je jednako naše. I neizmerne daljine,i raskošna nebeska plavet.

Šta iz tog vremena, bitno drukčijeg od današnjeg, posebno pamtite, a šta biste voleli da zaboravite?

Svi smo i u ranom detinjstvu postajali radna snaga; sami sebi zarađivali hleb. Najpre kao čobani, pastiri. Čuvali smo, kao majušni, guske na strnjištu. Po bosim nogama stalno neke krastice. Čuvali jagnjad odvojeno od ovaca, da nam ne bi „potkradala mleko”. Bilo je poslova i poslića, bilo i kažnjavanja, al’ to mi danas ne smara dušu... No, ovo bih ispričao kao bolno i neprijatno, ne može izmaći pamćenju. Učitelj nas je „hapsio” zbog loptanja, igranja gumenom loptom. Pre početka časova rekao bi nam ko će ostati u „zatvoru”, mračnom podrumu za ugalj. Bez prozora, tugo moja...

Doživeli ste seobe, s juga na sever. Rekoste da sada u Smederevu imate sedam i po ari konačne otadžbine. Kako vam je u svojoj carevini?

Seobe nisu duši jednostavne. Svi poprilično ličimo na kosovsku reku Nerodimku. U pitanju je svetski fenomen bifurkacije, kad reka krene u dva toka, u dva rečna sliva. U ovom slučaju jednim krakom prema Egejskom, drugim prema Crnom moru. E, pa, hajde, dušo, zaplivaj! Ako vode teku nizbrdicom, ja sam Sitnicom, Ibrom i Moravom doplivao do Dunava i Smedereva. Naravno, dobro mi je ovde. Poslednja kuća u divnoj „slepoj” ulici; što bi značilo: nema tutnjave automobila. Ovde su mi važna, veoma važna, seoska iskustva. Imam više od 100 metara žive ograde, a u bašti: hrast Živojin, badem Gorčilo, trešnja Desanka, višnja Višeslava, dunja Dušanka, smokva Trajanka, tri drena s Kosova: Kostadin, Vujadin, Miladin... U dvorištu breze Olga, Volga i Dolga. Pristigla i unučad, pa imamo obilje skrivnica za žmurku i jurnjavu.

Autor ste vedrih pesama, a živimo i preživljavamo dane sumračja. Otkud snage i neophodne radosti?

Kolevka i majka! Moj mlađi brat Mihailo, doktor fizike, odnjihan je u istoj kolevci; a kakve veze imaju dečja pesma i gama zraci? Imaju, rodila majka, deset-majka! Pet kćeri i pet sinova, u bolnom sirotovanju. Grešan je onaj koji to ne pamti. Ponešto o tegobama u detinjstvu pričam upravo deci, koliko da ih obodrim i da lagodnije podnesu „nesporazume” s roditeljima. Ponekad kažem Džordani (supruzi, tako je zovem zbog Evropejaca): „Hajde da zapevamo nešto, možda će i komšiluk s nama!” Rezolucija 1244 i sve rezolucije naglašavaju da je patnja privatna svojina. Optimizam je zdraviji. Kad političar nema odgovor na neko pitanje, obavezno krene poštapalicom: „Ja sam po prirodi optimista!” I ja, rođen na dan lažova, bogomdan za radno mesto ministra bez portfelja za razvejavanje optimizma.

Pisci uglavnom drže do promocija svojih dela. A vi ističete da vam promocije knjiga ne podgrejavaju sujetu i da se može i bez njih...

Pisci vole Kolarac, UKS, Đurinu kuću... Ja i ne znam gde je to. Dovode naučnike, „lekare književnosti”, specijalne goste, muzičare, glumce, proslavitelje... U Smederevu sam 28 godina, a nisam imao promociju, nit ima potrebe. Kud god se kretah pesničkim poslom (manifestacije, škole, biblioteke...) i drugovah s decom, u uzajamnom poštovanju i radosti, sve to uračunah u promociju svog dela i objavu svog imena. Promocija u Grackom, u svojoj davnoj učionici, više je od svečanosti. Dok živeh na Kosovu u svom selu bio sam samo ono što i svi moji seljani. Taman posla, ja pesnik („Čuđenje sveta”), a oni seljaci. Vičan svim seoskim poslovima radio sam sve što i drugi: u tome je moje gospodstvo... Promociju u svom selu pamtim i pamtiću. Prisustvovali svi đaci, njih sedmoro!

Od tada više niste bili u rodnom Starom Grackom?

Ne. Moji najmiliji, najrođeniji i mnogi rođaci, komšije, strašno su izginuli. S neba kasetnim NATO bombama, a iz susednih sela, sekirama i noževima... Iznova, u mom životu, al’ sada bolnom dušom i seobom ka severu: „Tamo se!”

Crtanje „na nervnoj bazi” – svakodnevna olakšica...

Postoje i takvi kojima se dopada moja ilustracija, crtež, oprema knjige. Dobri Duško Trifunović prekorevao me: „Nemoj, stari moj, govorit’ da to radiš na nervnoj bazi. Tako će te i gledat’, a bolji si od mnogih koji su učili školu za to.” Uz ilustrovanje koristim svoj tip slova: lisnatu ćirilicu. Izumeh je poodavno, kao dečak, u nekoj besposlici, ako deca uopšte imaju besposličenja. „Prelamao” sam vitko lisje, ono pri klasu pšenice, i svodio na slova. Naravno, teško je ovako nešto svesti na font, al’ meni je potrebito i efektno u svojoj raboti.