Интимно позориште открива лаж

Душанка Стојановић Глид, првакиња ансамбла Драме Народног позоришта у Београду  тумачи лик Елизе у једној од последњих камерних драма великог шведског драмског писца Аугуста Стриндберга: „Пеликан”, у режији Ђурђе Тешић. Драматург је Ђорђе Косић, сценографију и костиме ради Зорана Петров, композитор је Владимир Пејковић. Премијера „Пеликана” је 23. фебруара на сцени „Раша Плаовић” националног театра.

Кроз какав процес рада пролазите спремајући Стриндбергов „Пеликан” из 1907. године? Шта се променило од тог времена?

Променило се све осим суштинске природе човека. Стриндберг је био праотац модерне драме, узор Ибзену, Брехту. Бавио се писањем романа, драма, сликањем, науком-хемијом, музиком. Био је уметнички вишедисциплинарно оријентисан, никада миран. Несигуран, сумњичав, испред епохе, на рубу егзистенције, а надмоћан таленат. Његови романи „Брак” и „Инферно” откривају дубоку фрустрацију, анксиозност, поремећај личности, отворену и мржњу и љубав према женама, касније транспарентну мизогинију. Све ове особине карактеришу крајње неприлагођену и граничну личност која отвара интимно позориште у сопственом стану. „Госпођицу Јулију” су извели у стану у коме је живео са својом тадашњом женом за коју је комад и написао. Данас је то музеј у Стокхолму.

Драма „Пеликан” пропитује бројна осећања: преваре, обмане, истине, неприлагођености. Зашто нам је ова прича данас интригантна?

Ова прича је пуна симбола, метафизике, значења у циљу сакривања истине и афирмације лажи као става, вере, искривљеног ума. Лажи која помаже у манипулацији и контроли, а која у драми „Пеликан” има гнездо у породици, заправо Еропи. Ова класична драма у пуној резолуцији маркантно стоји у позоришту 2022. године. Заправо се реферише драмски потресно и брутално на државу која је незасита мајка-антимајка. Стриндберг је био јако разочаран у Европу. А Шведску у времену свог стваралаштва осећао је као мрачну затуцану средину. Зато се користио симболима у доста једноставним радњама комада. Та легенда о пеликану и у самом комаду се доводи у питање: да наука демантује тај хришћански и масонски појам којим птица пеликан храни своје младе крвљу из свог срца.

Прича представе „Пеликан” догађа се у породици, непосредно после смрти оца, и приказује тирански однос мајке према кћерки… Ко је ваша јунакиња Елиза?

Душа без љубави је душа која покорава и понижава. Никада такав карактер нисам играла, ово је још једна у спектру мајки-немајки. И Клитемнестра и Мајка храброст нису имале љубав за сопствену децу. Али како разумети лик Елизе која има мржњу и презир према сопственој деци? Зло не може да се одигра глумом већ доживљајем угрожености. Да би било очигледно разоткривено, оно је управо дубоко утемељено у болести ћелијске лажи. И новац као основни мотив, оставина или тестамент, наслеђе, уштеђевина. Та грамзивост у комбинацији са танком линијом до беде, ствара тензију, страх, па и трагедију. Тешко је и занимљиво радити из перспективе ове културе и темперамента, упркос томе што имамо 70 година искуства играња скандинавске драмске литературе. Укорачити у тај спектар емоција које су јарке, страсне, доследне и коначне. Често мислим да су онда, пре 120 година нешто знали што је нама недокучиво. Или се човечанство разболело много више него што то пеликан наговештава, а потом овом драмом и тврди.

 Никада не бих могла да се упустим у овај рад,  нити бих се усудила без Недима Незировића, Иве Милановић, Вучића Перовића, Вање Ејдус. Пре свега Ђурђе Тешић, која је Стринберговог „Оца” требало да ради са Борисом Комненићем, који нас је неприпремљене напустио. Вођена тим духом, Ђурђа Тешић је окупила екипу „Пеликана”. Дакле представа „Пеликан” има дух „Оца” који нас уметнички чува.

Тек на очевом самртном одру деца сазнају за страшну обману њихове мајке. Како ће деца живети са том истином? Истина и ми: какав је то спој?

Та симболика смрти оца јесте као да је добри дух напустио породицу. Остаје коначни обрачун где се доводи у питање и первертирана „љубав” између мајке и зета, једна опака игра у којој је кћерка рана света те породице. А син оно што смо ми данас ‒ декадентни, лабилни, повређени, злостављани борци за истину који откривају лаж као форензичари голу, мртву девојку. У развалинама тих душа крије се нешто опасно, скривено, тајно и лажно.

Ми смо народ навикао на обмане, лажи, проневере, продату државу на бубњу, силеџијско и криминално понашање државног врха уназад 35 година. Овде ко је на власти искључиво гледа себе и ко им је на путу бива убијен. Мој поглед је данас пукао са терасе националног театра на Трг републике. Помислила сам да равнодушно гледам на унакажени трг, ружно клизалиште и коцкарницу која хвата и Коларчеву и Македонску улицу. С терасе одакле су се догађали политички преврати. Пијем кафу, пушим цигарету и гледам. Мислим да лаж толико фрустрира да поштени људи не могу услед свих брига око егзистенције да буду свакодневно врхунски уметници, родитељи, писци, редитељи, револуционари.

Осећам да су посвећени уметници летаргични, уплашени, забринути док ови спретни харају да свој лош укус прогласе успехом. Можда је тако било одувек. Ову тему „Пеликана” можемо наменити да припада другима које нећемо никада срести. А велики драмски писци пишу исте теме о власти, моћи, породици, држави, рату, љубави, мржњи, страху и смрти кроз политички контекст.

Важите за једну од најбољих наших глумица. На којим тренутно пројектима још истрајавате?

Заиста? Хвала вам! Радим на томе да разумем ружну стварност и пролепшам је јаком вером, да сам стварно жива у свом једином животу, да радим своје независне пројекте, сада о Рози Луксембург „Дијалектика спонтаног”, ако прођем на конкурсу. Заправо питање је да ли сам и сама сасвим искрена: да ли ме револуционарка тог епохалног значаја заиста интересује уметнички или само желим новац од министарства. Ако ништа друго, сваког јутра свака жена и девојка може да јој каже: „Хвала Розо што се школујемо, радимо и имамо право на гласање.” Смислила сам још један перформанс ‒ „Како задржати мушкарца”, драматизацију је урадила Неда Гојковић, по мотивима романа Зазе Габор.

Наступам са господином Александром Јаћимовићем, тенор саксофонистом, у хотелима „Амстердам” и „Москва” за грађане који су испланирали да проведу вече као некада у духу Београда, да седе у градским ентеријерима, а не у тржним центрима или код куће испред телевизијских екрана осећајући перманентну анксиозност услед очајних садржаја, вести о болести и лоших серија у изобиљу. Поставља се питање шта ће то мени, као првакињи Народног позоришта, да наступам у кафани и хотелу. Па ето мало да променим и да не будем стално у куплерају. Када ме видите у Скадарлији, знаћете ‒ добила сам отказ.