Кулминација ауторског пута урезаног у судбину

72. БЕРЛИНАЛЕ

Легендарни италијански редитељ, сценариста и продуцент, мајстор хорора Дарио Арђенто (1940), својевремено и гост Београда, после 10 година паузе снимио је нови филм и лично га представио у програму Гала на 72. Берлиналу.

За свој нови хорор трилер, који ће у српској дистрибуцији носити наслов „Иза тамних наочара” (у оригиналу „Occhiali neri”) и ускоро бити приказан и на 50. Фесту у главном програму ван конкуренције, Арђенто каже да не сматра својом „лабудовом песмом” јер има још тога да подари филмској планети. А њој је од почетка своје дуге и плодне каријере, започете давних седамдесетих година 20. века, већ подарио култне филмове попут „Тајна црне рукавице”, „Мачка има девет живота”, „Четири муве на сивом сомоту”, „Тајна напуштене куће”, „Дракула 3Д” и трилогију „Три мајке” с филмовима „Суспирија”, „Пакао” и „Мајка суза”.

Један од родоначелника жанра названог италијанска „ђало” петпарачка фикција – у којем се криминалистички трилер прожима с хорором и фантастиком – и сада се држи својих чврстих корена, а као освежење убацује и велику дозу оштре ироније и неочекивано – много емоција.

Откуд филмска прича о врхунској проститутки Дајани, која је у аутомобилској несрећи изазваној јурњавом серијског убице по римским улицама изгубила вид, и откуда жеља да после толике паузе баш усред пандемије сними филм?

– Замишљао сам га већ неколико година, али нисам успео да га снимим. Наилазио сам на тешкоће, а оне су биле повезане са захтевима тржишта, које је тражило насилне и бесмислене приче, док сам ја коначно доживљавао фазу помирења са својим ноћним морама. Стога сам одлучио да бар сада отворим врата терора и да прођем кроз њих поново.”

На питање шта њему лично представља овај филм, редитељ одговара:

– За мене „Иза тамних наочара” представља кулминацију ауторског пута урезаног у моју судбину, на који је од детињства утицала књижевност Едгара Алана Поа. Сада, када су се времена променила, не желим да изневерим суштину приче, нити стил који је тумачи.

Помрачење Сунца у уводним сценама филма о ослепелој проститутки наговештава шта ће бити окидач за покретање приче, а о томе Арђенто каже да је то њена права тачка ослонца. Заслепљујућа дневна светлост наваљује се на сенке људи који са тла гледају помрачење. Сенке се трансформишу како Сунце тамни и јаркожута боја прелази у поноћноплаву.

„То је предзнак који наговештава слепило које ће преплавити моју филмску јунакињу Дајану”, наводи редитељ, додајући: „слепило је тема коју сам већ посетио. Фасциниран сам идејом да пренесем тај осећај крхкости и панике који доминирају убрзано пулсирајућим срцем лика”.

И управо то, пулсирајуће срце главне јунакиње кроз филмске слике и атмосферу страха чине овај филм узбудљивим. У њему нема много дијалога.

– Нема много дијалога, али сцене су подржане моћним звучним записом Арноа Реботинија, који наглашава узнемирујућу атмосферу, алудирајући на претњу убице као неодређено и фантазмагорично, лебдеће присуство. Музику видим као протагонисту у рангу са игром глумаца, која причу о овој хајци чини још опипљивијом. Што се тиче фотографије, од екстеријера до ентеријера, од светла до мрака, на сваки начин сам истицао клаустрофобију која тишти Дајану. Открио сам крајолик, шуму, реку и ноћ, ништа мање непријатељске од чудовишта које је прогања. Желео сам да гледалац заиста осети ветар, а тиме и сав појачан и одјекујући звук – објаснио је Арђенте.

На питање о начину на који је комбиновао крупне планове и дуге кадрове, потенцирајући и лепоту, а не само крхкост Дајане, коју тумачи Иленија Пасторели, рекао је:

– Очарала ме je лепота Иленије Пасторели, али и крхкост њеног изгледа, која је у потпуној супротности са снагом њеног погледа – погледа који се мења када у филму мора да носи тамне наочаре. Наизменично користећи крупне планове са интензивним дугим кадровима, испричао сам низ убистава која, као неопходан елемент, немилосрдно доводе до коначне катарзе. Још једном сам посветио скрупулозну пажњу детаљима. Детаљи су корисно оруђе у понуди визије оног „другог” у односу на посматрану стварност и увек иду даље од површине ствари. Уз коришћење субјективних снимака камером из тачке гледишта, појачао сам муку ликова како бих њихов страх учинио још опипљивијим.

Како је Дајанин верни пратилац и други главни лик у филму малени кинески дечак Чин, Арђенто дискретно, али јасно, истражује и друштвени сукоб између богатих четврти и такозване Кинеске четврти у Риму. На питање откуда баш овакви филмски јунаци одговара:

– Као и у свим својим филмовима, када мислим о главним јунацима, увек се питам ко су они и како се крећу. У овом случају, то су две посебне особе. Дајана је пунолетна и слепа, Чин је дете које је премладо да би могло да буде самостално. А они потичу из две различите културе: она је Италијанка, док је дечак Кинез. Ова комбинација је покретачка снага која стоји иза филма „Иза тамних наочара”. Осовина око које се врти главна прича.

Овај филмски маестро каже и да „темпо и тон филма иду руку подруку с тензијом и неизвесношћу. „Иза тамних наочара” је оно што је замишљено да буде веома интензиван „ђало” трилер, али с додатним елементима који нису постојали у мојим претходним филмовима, а то су – осећање и нежност.

У филму је берлинска (а ускоро ће и београдска) публика видела и редитељеву ћерку Азију Арђенто у једној од важнијих улога (инструкторка за слабовиде и слепе особе). Отац и ћерка поново су спојени у заједничком филму. Како су то у Берлину изјавили – „на обострано задовољство и велику срећу”. Већ сутрадан после светске премијере на 72. Берлиналу Дарио Арђенто се вратио у Рим.