Снага имагинације

Превођење песме може бити стваралачки чин уколико се ради о преношењу уметничког дела. Тада преводилац ствара целину која не само појединачним језиком већ и језиком уметности преноси оно што је тим језиком представљено у првобитној целини.

Такво превођење песме је у истом рангу као њено оригинално стварање – с једне стране лакше, с друге теже од њега, с тим што иста ствар и олакшава и отежава рад у преводилачком поступку. Стварање је теже јер његова творевина настаје први пут, док преводилац пред собом већ има створену целину; али га баш то и ограничава, јер је у стваралачком поступку везан првобитним делом, па због разлике у језицима мора да изналази нове путеве да би дошао до универзалног нивоа и исказао исту ствар у новој целини.

То је ниво језика музике или слике, а овде је до њега теже доћи јер се преводилац суочава са појединачним и различитим језицима. Понекад релативно лако успева да се пребаци на ниво универзалног, али не увек, па многи превођење поезије сматрају немогућом мисијом, а саму поезију дефинишу као оно што се управо приликом превођења губи. Уз то, ако оригинална песма не поседује универзални ниво, до њега се ни у новој целини неће доћи, тј. остаје се на нивоу обичних језика – нечега што се у самом себи завршава. Такво превођење може бити тешко или немогуће, а могло би се додати да тада стварне потребе за превођењем и нема.

Док се песме без универзалног нивоа опиру превођењу, са оним које га имају, то није случај. Свакако треба труда и времена да се дође до правог решења, али оно увек постоји. А поступак је другачији. Језиком са ког преводи, преводилац стиже до слике, музике, атмосфере (до универзалног), које затим с мером (у односу на оригинал) рекреира средствима језика на који преводи. Појединачни језици служе као средство – да се дође до слике, музике, атмосфере, те да се они пренесу; а преводилац мора имати снагу имагинације потребну да, путем језика са ког преводи, себи представи стварност песме коју преводи, да би затим, путем језика на који преводи, ту стварност представио онима за које преводи.

Пошто истински уметничко песничко дело дозвољава своје преношење универзалним језиком, могло би се рећи да је преводилачки процес својеврстан тест и показатељ уметничког у песми. Доказ да је она уметничко дело јесте управо њена преводивост, када обични језици представљају савладиву препреку за њено верно преношење у други језички систем.

Реч „верно”, међутим, често се употребљава у вези са превођењем а да се на уму има верност у простом смислу, она на коју се мисли када се каже да преведена песма која је лепа, не може бити верна, и обрнуто – дакле, на верност која је дословност и на лепоту која се везује само за спољашњост. Али мора се мислити и на њену музику, ритам, атмосферу, природу, који казују више од непосредног значења, а који се преносе управо универзалним језиком уметности. Имајући на уму истинску, праву лепоту, схватамо да су најлепши преводи највернији.

*Књижевни преводилац са енглеског и на енглески, добитник награде „Милош Н. Ђурић” за 2011.