Радост игре и стварања

Постоје ствари које мој унутрашњи радар региструје брже, боље на њих реагује. У том смислу позорница је за мене постала веза са властитим унутрашњим животом: била је и потреба за дијалогом, контакт са другима, али увек и једна врста интроспекције. Тако некако сам бирао и текстове које ћу да режирам: ако препознам да у њима има нешто лично, што говори више о мени и мом доживљају света око мене, него било који други комад, то је био разлог да их радим, наводи Никита Миливојевић у управо објављеној монографији„Никита Миливојевић: Ја овде силазим”, написаној у форми дијалога са овим особеним редитељем и педагогом, редовним професором на Академији уметности у Новом Саду, Одсек за режију у глуми. Дело је приредила Оливера Милошевић, а издавачи су Академија уметности Нови Сад, Позоришни музеј Војводине, Итака арт центар ‒ Инђија и београдска „Лагуна”.

Разговор са Никитом Миливојевићем у монографији „Ја овде силазим” исцрпан је и даје пресек његове целокупне каријере, дочарава његову личност и карактер,  радост игре и стварања, чуђење над светом и временом у којем живи и ствара. Дијалог је подељен на поглавља и периоде који су обележили Миливојевићев професионални и животни пут: „Деведесете”, „Народно позориште”, „Будва ‒ Град театар”, „Шабачко позориште”, „Атина”, „Битеф”, „Шекспир фестивал”, „Делфи”, „Глоб театар”, „Епидаурус”, „Академија”... У овом узбудљивом разговору који је зналачки водила Оливера Милошевић сабрана су сећања на богати Миливојевићев позоришни опус, занимљиве људе и места у којима се његова редитељска каријера калила, као и на необичне догађаје који су се дешавали у срединама у којима је радио. Монографија је богато илустрована фотографијама из животног и позоришног опуса овог уметника.

‒ Ако бих као професионалац писала кратак текст о Никити Миливојевићу изгледао би овако: Он је један је од наших најаутентичнијих редитеља. Његова позоришна каријера је богата и разноврсна, стално расте и грана се у различитим правцима. Може се сместити у неколико оквира: од представа које су репертоар Народног позоришта у Београду водиле у савремене токове, преко ангажованих остварења која су кроз дела класика и савремених писаца критички реаговала на нашу стварност. Богатог опуса који оставља снажан траг у најзначајнијим грчким позориштима, важних представа у региону, „Шекспир фестивала”, који је основао и са успехом води, до остварења која је радио у, за позориште, митским местима ‒ каже Оливера Милошевић и додаје:

‒ Знамо се од наших професионалних почетака. Никитине представе су деведесетих утицале на формирање мог позоришног укуса. Неке су ме померале, због неких су ми колена клецала од узбуђења, неке су ме остављале без речи. Гледала сам их на многим сценама, али и на најнеобичнијим местима: уз шум мора, поред Дунава, на висоравни до које се стиже серпентинама од којих застаје дах, у градској вреви, у царском мањежу, у Бечу, Љубљани, Атини, Лондону, Делфима, Епидаурусу.

Никита Миливојевић једини је српски редитељ који је режирао Шекспира за Глоб театар у Лондону, античка дела у Делфима, Аристофана у древном позоришту Епидаурус.

- Читајући све забележено у монографији „Ја овде силазим”, уверио сам се у оно што сам упорно одбијао да поверујем: тридесет година у позоришту брзо прође. То што мислимо да је испред, у ствари је већ иза нас. Надам се да нешто од овога што је испричано може још некоме бити корисно и инспиративно. Посебно бих се радовао ако би студенте режије и глуме могло бар мало да охрабри на њиховом путу ‒ каже редитељ.

Никита Миливојевић је необична и значајна личност за нашу културу, другачија, важна у неколико нивоа. У својој биографији убележио је сва релевантна домаћа позоришна признања за режију: награду „Бојан Ступица”, неколико Стеријиних награда за режију, награду Битефа… У анкети позоришних критичара Србије његова представа „Бановић Страхиња” проглашена је најзначајнијим остварењем у српском театру деведесетих година 20. века, Миливојевић 2000. године каријеру наставља у Грчкој. Представе „Иванов” А. П. Чехова и „Злочин и казна” Ф. М. Достојевског рађене у театру „Аморе” проглашене су позоришним догађајима у Атини. Представа „Три сестре” у театру „Катја Дандулаки” добија награду за најбољу режију у Атини. Поред Грчке, режирао је и у Шведској, Словенији, Македонији, Турској, Немачкој, Италији, САД…