С Витезом у кафани

Имао сам привилегију да упознам славног писца Милована Витезовића и да се са њим дружим у кафани. Интервјуисао сам га као млад новинар. Предложио је да се нађемо у кафани „Коларац”, а ја сам као свако неискусно пискарало дошао раније припремајући се као за двобој. Наручио сам точено пиво. Неколико минута касније ушао је Витез. Тешко се кретао. Имао је проблем с ногом. Сео је и поручио лозову ракију. Кафана „Коларац” је у Кнез Михаиловој улици у Београду, у Витезовићевом комшилуку. Он је живео у Улици Вука Караџића.

Станујете у Улици Вука Караџића. Мислите ли да је то случајност, цео живот сте посветили Вуку, питао сам га.

„Ништа није случајно. Прво, дуго личимо на себе, а онда се усаглашавамо са оним чиме се бавимо. Мене је стигао Вук Караџић, у теми, у адреси, и у нози”, одговорио је.

Док је испијао лозову ракију, поменуо сам мог омиљеног писца Данила Киша и питао га како га памти. Дружили сте се са њим. Која је ваша последња успомена на њега?

„У тешкој болести, после операције, срео сам га једном на Лиону. Пушио је, наслањајући се на стабло дрвореда, као да се крије, и причао ми како су му француски лекари забранили дуван. На додели Авнојеве награде његови блиски су пазили да не попије ни кап. Примио је честитања од Моме Димића и мене и пришапнуо ми да поручим чај и да у њега сипам лозову ракију, а он ће доћи да наздрави. Урадио сам то. После сам записао епиграм, уневши његову здравицу: Наздрави ми лоза-чајем/ И одлазећи ја трајем”, рекао је Витезовић.

На Берлинском зиду, међу графитима, било је стотине Витезовићевих афоризама. Имао је жал за тим. Могао је тај зид да остане као споменик глобалној нетрпељивости, причао је.

„Где год да смо се родили на овом континенту, од грчке митологије до данас, ми смо Европејци. Ја у Европи објављујем и немам потребе да у њу додатно улазим”, говорио је.

Ненаметљив, забаван, интелигентан, ироничан... такав је био Милован Витезовић. Интервју с њим се претворио у целодневно дружење у кафани... Причали смо о уметности, сатири, слободи штампе, цензури...

„Показало се да је апсолутна слобода штампе, за коју се сатира најздушније борила и изборила, у којој можете све да кажете, уз допуштење и примитивизам, постала по њу погубна”, рекао ми је Витезовић.

Није ми директно дао нијадан савет. Али, нема везе. Све што сам чуо од њега, побележио сам.

„Моје књижевно верују је: Пиши дубоко! Мене су афоризми, исписујући их, учили да што дубље и што садржајније мислим. Још на почетку, 1968. године, Густав Крклец ми је, после једне књижевне вечери, рекао: ’Мисли су ти добре, али су ти потребна дела из којих ће бити вађене.’”, причао је.

Витезовић је цео живот био слављен и забрањиван. Био је један од малобројних писаца чија је књига, „Срце ме је откуцало”, 1969. године забрањена и уништена. Та књига била је забрањена „у пакету” с листом „Чивија”, у коме је Витезовић био главни уредник. Данашњи облици цензуре су ,,мала маца’’ у односу на оно са чиме се Витезовић борио и изборио.

„Забрана за књигу ’Срце ме је откуцало’ је донесена у београдском Окружном суду, тада у Масариковој улици. Било је то једно од суђења памети. У образложењу, забрана је исказана паушално, а ја мислим да је то због мисли ’Народ се забавља вешањем – слика свога вође!’”, испричао ми је Витезовић.

Тог дана када смо радили интервју у кафани „Коларац”, Витезовић и ја смо, богами, попили по пет-шест пића. Испратио сам га до стана и отишао кући. После неколико месеци, седео сам са неким друштвом у башти кафића у близини „Коларца”. Видео сам Милована Витезовића како уз помоћ штапа тешко пролази улицом. Устао сам и јавио сам му се.

„Господине Витезовићу, не знам да ли ме се сећате, радили смо интервју, а сад вас видим случајано, па рекох...”

,,Бојовићу, ништа није случајно”, рекао је Милован Витезовић.