Суштински сусрет човека и природе

Роман француске књижевнице Настасје Мартен „У очима звери” објавила је издавачка кућа „Клио”, у преводу Љиљане Мирковић. Реч је необичној прози, насталој на основу трауматичног искуства ауторке, коју је у августу 2015. године, у планинама Камчатке, у источном Сибиру, напао медвед и нанео јој озбиљне повреде по лицу. Она се одбранила и преживела, али је овај догађај у прози прерадила као сусрет два бића, приближавајући читаоцу перспективу природних закона, од којих се човек у великој мери отуђио.

Овакву перспективу Настасја Мартен заступа и као антрополог. Све до студија у Паризу живела је у Алпима, а са 23 године придружила се номадском племену Гвич на Аљасци. Она је суживот с тим људима представила у документарној прози „Дивље душе: против Запада, отпор људи са Аљаске”, овенчаној наградом Француске академије „Луј Кастекс”. Затим је, истражујући номадско племе Евена, имала овај болан сусрет са дивљом животињом, која јој је одгризла део лица. Пошто је изгубила и део свог идентитета, у потреби да поново проживи овај сусрет, она се враћа на то место, трагајући за архетипским и митским значењима.

„Тог дана, 25. августа 2015. године, догађај није био то што је медвед напао француску антрополошкињу негде у планинама Камчатке. Догађај је заправо: један медвед и једна жена су се срели, затим су се срушиле границе између светова. Нису само физичке границе између човека и животиње у том сукобу отвориле пукотине на њиховим телима и у њиховим главама. Такође се време мита придружило стварности, оно што зовемо некада придружило се данашњици, а сан јави. Призор се догађа у нашим данима, али се могао збити пре хиљаду година. Само тај медвед и ја у ововременом свету, равнодушном према нашим ситним личним путањама, али је то и архетипско суочавање, то је човек који посрће уздигнутог споловила насупрот рањеном бизону у пећинским бунарима Ласкоа”, пише ауторка Мартен.

По речима уредника издања Зорана Хамовића, ова литерарна авантура тежи посебном и егзистенцијалном разумевању природе и човековог места у њој, као и победи над страхом.

Рецензенткиња Љубица Арсић нагласила је да сусрет о којем пише Настасја Мартен описује много дубљи однос са животињом од уобичајеног, који, на пример, имају људи са својим кућним љубимцима.

– Наш однос према природи није формалан, већ суштински и тиче се етике нашег сопственог бића, које и само трпи бол, када је природа угрожена. Настасја Мартен показала је да у медведу постоји и део људске природе, у тренутку када се уплашио и побегао од жене која га је повредила, али и да у човеку има дубоких анималних нагона. Због тога њена прича разобличује наше илузије о површном етикетирању ствари. Потврђујући Фројдово учење о сновима, као поновљеној прошлости сисара са архаичним памћењем, које нас враћа на генетске записе у тренутку трауме, ауторка Мартен својим изгледом и понашањем после удеса буди позорност и чуђење околине, мада ни она не пропушта прилику да се подсмехне запажањима медицинског особља у вези с њеним случајем. Она је свесна тога да је западна цивилизација, верујући у разум, одбацила праисторијско време у којем је човеков унутрашњи простор обухватао и оно што се данас сматра клиничким лудилом. Ауторка увиђа и то да су начела цивилизације којој припада прилично зла, тако да нису у стању да се на прави начин носе с психопатологијом – истакла је Љубица Арсић.