Хоће ли васкрснути здање на Косанчићевом венцу

Уређење локације Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу уништене у шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. године могло би се описати као пројекат у којем се „не зна ни ко пије ни ко плаћа”. Овог месеца очекивала се грађевинска дозвола за изградњу меморијалног парка на темељима порушеног објекта према пројекту аустријског архитекте Бориса Подреке, али је уместо ње пре два дана стигла вест да је Министарство културе и информисања одобрило средства за јавни конкурс за архитектонско решење обнове зграде библиотеке.

Он је за ту локацију, за изградњу објекта, обавеза прописана планским документом, и такав потез био би за снажан аплауз само да је раније повучен. Јер, град је пре пет година одобрио средства за израду пројектне документације за Подрекин меморијал у износу од око три милиона динара, а посао је обавио градски Завод за заштиту споменика културе. То значи да је новац пореских обвезника за израду пројекта меморијалног парка узалуд утрошен, да се одустаје од Подрекиног пројекта и да је све то последица, најблаже речено, шумова у комуникацији града и ресорног министарства који никако да се усагласе око тога како да, после осам деценија, уреде место на којем је уништено српско национално благо.

Зато ће, како незванично сазнајемо, град тражити састанак са представницима Министарства културе не би ли се ставила тачка на судбину те локације.

И такав потез је закаснео ако се зна да је град био на пола пута да коначно, после пет година, реализује Подрекин пројекат. Јер, недавно су у граду за „Политику” потврдили да се чека грађевинска дозвола, да ће 60 милиона динара без ПДВ-а, на колико се процењује вредност послa, бити обезбеђено наредним рeбалансом буџета о којем ће расправљати нови скупштински сазив Београда, да ће ове године бити расписан тендер за избор извођача радова, а партерно уређење према идејном решењу из 2017. бити окончано следеће године.

Пре тога је, осим израде пројекта и обезбеђивања финансија за изградњу места сећања, требало изменити плански документ Косанчићевог венца – најзначајније београдске просторно културно-историјске целине од великог значаја. Он је био услов за градитељске интервенције између улица Карађорђева, Велике степенице и Косанчићев венац којем припада и локација на којој су нацисти запалили највећу ломачу књига. Као ни што измене нису ишле глатко најпре због увећања стамбених квадрата који су предвиђени на Косанчићевом венцу, тако ни Подрекино идејно решење није прошло без критика јавности.

Најпре због тога што је избегао конкурс који је, према тадашњем, али и садашњем плану, био обавезан за ту локацију. Изостанак архитектонског такмичења образложен је чињеницом да Подрека није предвидео градњу новог објекта, него очување темеља и њихово уклапање у будући спомен-парк, практично уређење партера.

Последњи сценарио за ту локацију, који је прекјуче обелоданио књижевник Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије, потпуно је другачији.

– Шкољка зграде била би онаква каква је била пре 6. априла 1941. Унутра бисмо имали Меморијални центар са зидом сећања који би причао причу о једном од највећих културцида у Другом светском рату – рекао је Пиштало на локалитету срушене библиотеке на Косанчићевом венцу, а пренела Бета. Он тада није могао да прецизира временски оквир ни за архитектонско решење нити за коначну обнову зграде библиотеке на Косанчићу. Али јесте, пренеле су агенције, то да ће се у новој згради рестаурисати старе књиге, углавном црквене, да би на месечном нивоу у библиотеци могли да се представљају београдски легати, да ће испред зграде горети вечна ватра, а у њеном подруму у стаклу видети римски темељи Београда.

Ломача књига

Народна библиотека Србије (НБС) отворена је на Косанчићевом венцу 1925. године, у бившој фабрици за производњу папира и картона Милана Вапе, чувеног индустријалца и једног од највећих српских добротвора. Када је Вапа то здање 1921. године продао Краљевини СХС објекат је био неуслован, али је у међувремену адаптиран.

У налету немачких бомбардера НБС је погођена запаљивим бомбама и горела је три дана.

У зграду на Врачарском платоу НБС се уселила 6. априла 1973. године. Прву почасну чланску карту у новоотвореном здању добио је нобеловац Иво Андрић.