Левица одлучује o председнику Француске

Емануел Макрон је током две недеље на све начине покушавао да ојача брану како би Француску, и Европу, спасао од бујице десничарског екстремизма, али у други круг председничких избора улази више ослоњен на традицију него на убедљиву подршку бирача.

Актуелни председник и лидер центристичке Републике у покрету одлази у дуел са коте од 27,6 одсто освојених гласова. Марин ле Пен, предводница Националног окупљања, поново се, као и 2017, изборила за директан обрачун, овога пута са 21,95 одсто гласова иза себе, највише што је неки кандидат крајње деснице икада добио.

Макрон уочи првог круга једва да је водио кампању. Поредећи себе са римским богом Јупитером, имао је само један велики митинг у Паризу када је ривалку представљао као„претњу демократији” неспособну да води земљу. Онда је у последње две недеље прихватио трку покушавајући да одагна критике да се више посветио неуспешним разговорима са Владимиром Путином око рата у Украјини.

Ле Пенова је све време обилазила Француску. Играјући на карту све већег социјалног и урбано-руралног расцепа, по малим местима се представљала као „глас заборављених” инсистирајући да је бивши банкар Макрон „председник богатих”.

Шеф Јелисејске палате ослањао се на економију, пре свега запосленост, али експанзија је махом награђивала богате, због чега су се током зиме 2019–20. догодили масовни социјални немири „жутих прслука”. Онда су у последње две године стигли пандемија а после ње и рат у Украјини.

Французи су у политици често мрзовољни, али овога пута су љути што је Макрон земљу два месеца држао закључану и, сматрају, силом наметао вакцинацију. Иако је рат на истоку Европе тек на 14. месту листе забринутости, криза и претећа инфлација нашкодили су Макрону. Нагли скок цена живота, посебно горива и струје, постао је главна брига бирача.

Ле Пенова је уверена да ће Французи имати снаге да се у последњи час не уплаше заокрета удесно као пре пет година. Додатно је избрусила оштрице своје десничарске платформе представљајући се као умерена, па је радничка класа већином уз њу.

Руска инвазија допринела је да Ле Пенова буде обазривија. Уочи избора 2017. путовала је за Москву да би се срела са Путином и обезбедила да руска банка  кредитира део њене кампање. Тада је обећавала срдачније односе са Кремљом, напуштање евра, излазак из ЕУ и мораторијум на све илегалне имигранте.

Данас види Француску као глобалну „силу мира”. Није говорила о евру или изласку из ЕУ, иако и даље жели крај доминацији европских закона над националним. Путина је оптужила као одговорног за агресију. Уместо исламофобије и кампање за забрану ношења хиџаба као симбола исламофобије, фокусирала се на економска питања.

Обећала је драстично смањење пореза на гориво и пореза радника млађих од 30 година. Говорила је да би границу за пензију спустила са 62 на 60 година, док би је Макрон подигао на 65. Играјући на карту растућег отпора етаблираниј политичкој елити, понављала је да жели да промени систем изнутра, а не да га разбије.

Иако је њена платформа на много начина радикална, штошта не личи на неког ко годинама води рат против глобализације и имиграције. Десница је „умивенија”, па Макрон не може да рачуна на део бирача који припадају традиционалном фронту „анђела против ђавола”. Све је то утицало да су бирачи мање склони да је по аутоматизму везују за ксенофобију. Истраживања кажу да је број оних који су говорили да никада неће гласати за десничарку од 2017. пао на десет процената.

Актуелни председник добио је подршку двојице бивших, Франсоа Оланда и Никола Саркозија. Ле Пенова је обезбедила подршку Ерика Земура, још једног лидера крајње деснице који је са избора 10. априла изашао као четврти. Процена је да ће 80 одсто његових бирача гласати за Ле Пенову.

Да би победио Ле Пенову, Макрону је неопходна подршка на другим странама, укључујући и левицу. Лидер тврде левице Жан-Лук Меланшон био је трећепласирани у првом кругу потврђујући да Француска гравитира екстремима. Позвао је бираче да не подрже Ле Пенову, али се уздржао да отворено стане иза Макрона описујући ситуацију као „избор између два зла”. Како ће гласати оних 21 одсто његових бирача увећава неизвесност.

Фрустрација актуелним председником је типична за Французе, а истраживања кажу да је чак трећина бирача левице спремна да подржи Ле Пенову док ће друга трећина одлучити да не гласа, па је борба за апстиненте била главни циљ офанзиве шарма коју су између два круга покренула оба председничка кандидата.

Да би привукао Меланшонове бираче, Макрон је после заокрета удесно ублажио своје планове, посебно онај о подизању старосне границе пензионисања. Губећи гласове умерене деснице, обећао је да би то учинио поступно, по четири месеца годишње почевши од 2023. и да је отворен за дебату.

Левица, посебно популарна у урбаним срединама и међу младима, држи кључ недељног гласања. Ле Пенова је у завршници кампање без страха отишла у Авињон, бастион крајње левице. То што процењује да у том корпусу може да нађе подршку, други круг чини много неизвеснијим него 2017. када је Макрон окупио „републикански фронт” и убедљиво победио са више од 30 одсто освојених гласова.

Екстремна десница и крајња левица контролишу више од 50 одсто гласова потврђујући да већина Француза све мање верује у класичну либералну демократију или у будућност европског интеграционог пројекта. У земљи у којој постоји дубоко разочарање политиком, све је спремно за изборе које се описују као најважнији у последње четири деценије.

Дуел проевропског либералног глобалисте и екстремно десне националисткиње умногоме ће одредити европску будућност. Макрон би да трансформише ЕУ у кредибилну војну силу „стратешке аутономије”. Ле Пенова има друге приоритете. Обећава да ће, као у временима генерала Шарла де Гола 1966, Француску извући из војне команде НАТО-а и залаже се за „стратешко приближавање” НАТО и Русије после завршетка рата у Украјини.

По западним престоницама сматрају да би председница Ле Пен могла озбиљно да нашкоди јединственом трансатлантском одговору Москви. Многи је описују као „политичког мутанта” који је само мало прикривенији обожавалац Путина. Њена победа би директно допринела Путиновом циљу да створи пукотине у НАТО и ЕУ савезништву.

Макрон у другу рунду улази као фаворит, што био био дежа ву у поређењу са дуелом пре пет година, али предност председника је у том периоду пала на око шест поена. Французи су у дилеми да ли да гласају вођени страхом од опасне агенде Ле Пенове или љутњом коју имају према Макрону, технократи за кога тврде да је изгубио контакт са народом. Кључно питање је колико ће људи проценити да ли је Макрон и даље „кандидат за промене” и да ли је Ле Пенова прихватљивија него пре пет година.