О језицима, поново

Процењено је да у свету постоји између 5.000 и 6.000 језика. Међу њих спада и 310 изумрлих, а додаје се и 75 знаковних језика. Информације о броју говорника већине језика су непоуздане, јер често су називи дијалеката, језика или језичке групе конфузни. При пописима становништва, често се мања пажња посвети језику, јер чак и на питање „Који ти је матерњи језик?” одговори су у мултијезичкој средини непоуздани.

Који су разлози довели до великог броја језика у свету и када су људи почели да говоре, питања су која интересују сваког, не само лингвисте. Људи су се вековима питали који је језик најстарији. Тек је модерна наука, укључујући биологију, физиологију, неурологију, антропологију, психологију и лингвистику, указала на развој говора, тј. како је настао хомо локвенс. Неки хоминиди, око 200.000 година пре нове ере, имали су развијен вокални тракт, сличан оном који и ми данас имамо, али им није био развијен централни нервни систем који омогућава говор. Они су махом невокално комуницирали.

Сматра се да је језик настао у периоду између 50.000 и 30.000 година пре нове ере. Физиолошки гледано, развојем органа говора (ларингс, фаринкс и део уста), човек је изгубио лакоћу дисања, сисања и гутања у односу на неке животиње, нпр. мајмуна. Зато нам некада храна може зачепити дисајни пут, а то се мајмуну никада не деси. И пре развоја говора обављала се невокална комуникација, али је говор олакшао пренос разних вештина, уступање података наредној генерацији и развоју културе. Да ли је реч о појави једног оригиналног језика (моногенеза), који се ширио миграцијом или се у приближном периоду развило више језика (полигенеза) те долазило до међусобних утицаја (конвергенција); није могуће установити.

Крајем 18. века научници су сврставали светске језике и показало се да француски, шпански, италијански и други романски језици воде порекло од латинског, а касније је установљено да је постојао протоиндоевропски језик. И друге језичке групе користиле су сличан лингвистички поступак. Поред тога, језици временом доживљавају конверзију и диверзију. Отуда сврставање у језичке фамилије није увек стабилно. Данас су лингвистичке промене у свету много брже и неизвесније јер различите социјалне групе другачије гледају на те измене. Тако се некада два језика постепено приближавају или удаљавају, а сличност се приписује заједничком пореклу или позајмљивању.

Најгушћа концентрација језика на свету налази се између Црног и Каспијског мора. На том простору, Кавказу, већем од бивше Југославије, постоји 40 језика. Јужнословенски језици (бугарски, македонски, српско/хрватски, словеначки) и њихове варијанте (босански/бошњачки, црногорски) припадају групи словенских језика која је укључена у индоевропске језике. Ево примера који указује на сличност тих језика: „Оче наш, што си на небото” (македонски); „Оче наш, који си на небу/небесима” (српско/хрватски); „Отче наш, којото си на небеста” (бугарски); „Оче наш, ки си на небесих” (словеначки).

Многи путници уверили су се у страним земљама шта значи језичка баријера. Такве проблеме сусрећу се у туризму, економској размени, истраживањима, културној и социјалној интеракцији и другим активностима. Често се о тим баријерама помињу Брисел и седиште Уједињених нација, тј. ангажовање огромног броја преводилаца и тумача. Данас се настоји да се смањи број језика у светским институцијама, али то изазива отпор оних чији се језик мимоилази. Употреба компјутера је од осамдесетих година прошлог века знатно допринела изучавању језика, укључујући машинско превођење и анализу говорног или писаног текста. Развој „интелигентних програма” води бољој синтакси и семантици.

Кидању језичких баријера доприноси употреба језика који се користе као лингва франка. Тако је у средњем веку коришћен латински језик, француски се користио у дипломатији од 17. до 20. века, руски је језик источне Европе, а шпански јужне и централне Америке. Данас је енглески главни светски језик, који кида језичке баријере.

Политички, економски, војни и религиозни фактори доприносе ширењу језика. Није познато до када ће енглески задржати садашњу улогу у свету. Пре сто година се претпостављало да се након једног века говорници тог језика у Енглеској и Америци неће моћи споразумевати. То се није догодило. Снажан развој светских језика нужно води ерозији малих и прети уништавању идентитета нација. Зато мале земље, како сматрају светски лингвисти, треба да спречавају иступе екстремних група које воде присилном комадању језика. Ако се мали народи придржавају тог упутства, дуже ће се одржати, а свој језик ће развијати с нужним разменама с околином. Тај поступак води постепеној језичкој интеграцији, а не дезинтеграцији.

Академик Рајко Игић,
члан Америчког друштва физиолога