Филм о муњи која је ударила у саму себе

Ниш – Када неко живи веома кратко и млад трагично заврши свој живот, а иза себе остави непроцењиво књижевно богатство, онда завређује све. Ово је пре неколико вечери речено у Нишком културном центру (НКЦ), где је премијерно приказан изузетно вредан документарни филм о животу и мистериозној смрти принца поезије Бранка Миљковића. Филмско остварење настало је у последњих годину и по дана, а сценариста и режисер Миодраг Мића Миљковић је на промоцији у препуној сали нишког НКЦ-а рекао:

– Бранко је био муња која је поцепала и време и простор, и која је, пошто је распарала небо и васиону, ударила у саму себе. Био је песник ватре, љубави и смрти, био је и остао принц српске поезије у земљи у којој власт није волела принчеве, чак ни поетске – рекао је аутор.

Објашњено је да је основни мотив за снимање овог „документарца” била недовршена истрага о трагичној Бранковој смрти, препуној мистерије и дилема, а још више отворених сумњи у приказану истину, која је све друго била него то. Бранко Миљковић је изненада преминуо 12. фебруара 1961. године, а његова прерана смрт званично је проглашена самоубиством вешањем, мада су одмах, и тада пре више од шест деценија и све до сада постојала и постоје веровања да је убијен.

– Верзију да је Бранко извршио самоубиство, форсирала је држава и тадашња југословенска власт, иако је постојало низ индиција да је реч о убиству. Како, ко и зашто га је убио, то се не може, а вероватно никада неће ни утврдити. У филму је дато неколико претпоставки, али оно што није била претпоставка већ непобитна истина сигурно је чињеница да је истрага о његовој смрти забашурена и да никада није спроведена до краја. Породици никад није предат обдукциони лист, што је било обавезно после сваког смртног исхода, а постоји још много ствари које говоре у прилог томе да је власт једва чекала да се Бранковом смрћу више не бави. О томе у филму, поред свега другог сведоче аутентичне изјаве родитеља песника – речено је на промоцији.

Филм почиње причом о Бранковој страсти за читањем и учењем још у раном детињству. Кроз филм се прожимају и сви ужаси Другог светског рата којима је песник био окружен, као и његови гимназијски дани, када умало није био избачен из школе због еротске поезије коју је писао. Управо је Миљковићева поезија била један од великих мотива за снимање филма, јер су се песниковој вансеријској интелигенцији сви дивили. Зато се нескривено тврди да је Бранкова поезија преживела и да је можда сада и јача него у време када је стварана.

У филму је истакнуто да је живео у Нишу и Београду, где је студирао филозофију, да је писао родољубиве песме и песме о девојкама у које се заљубљивао. Међу њима је студенткиња филозофије Мадлен, која се након његове смрти замонашила. Једној од његових најлепших песама, „Узалуд је будим”, аутори су такође дали доста простора у филму. Његови савременици, пријатељи и познаници давно су открили како је настала ова Бранкова песма – на Велики петак 1944. године десетогодишњи Бранко посматрао је како бомбе савезничке авијације руше нишку Саборну цркву, падају на школе и како страдају његови суседи. Угледао је и како његову годину дана старију другарицу и комшиницу, како девојчицу Ружу његову прву дечачку љубав, тешко рањену у бомбардовању и у несвесном стању из дворишта одвозе у болницу. Узалуд су се данима након тога Бранкова мајка и остале жене из комшилука молиле за Ружу. Девојчица је преминула не дошавши свести, није се пробудила... Своја дечачка осећања преточио је Бранко годинама касније у стихове своје песме „Узалуд је будим”.

На мермерној плочи његовог споменика уклесан је за сва времена вероватно и најпознатији и најјачи стих прерано преминулог песника – „Уби ме прејака реч.” Име Бранково у Нишу понела је једна улица, једна основна школа, али и велика и традиционална нишка књижевна награда. У његову част и уз титулу принца поезије традиционално се одржавају сваке године поетске свечаности у Гаџином Хану, као и манифестација у овом месту у Заплању, недалеко од Ниша, за младе књижевне ствараоце и ђаке...

Бранко Миљковић рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године, када су његови родитељи Марија и Глигорије живели у оближњем Гаџином Хану, а трагично је завршио свој живот само две недеље пошто је напунио 27 година – 12. фебруара 1961. године у Загребу. Основну школу и гимназију, завршио је у Нишу, а онда је отишао у Београд на студије филозофије. За збирку поезије „Ватра и ништа” понео је изузетно значајно признање Октобарску награду Београда као најмлађи добитник у том тренутку, али и све до сада.

Филм је рађен у продукцији нишког „Синопсиса”, а сниман је годину и по дана, углавном у Нишу, уз неколико сцена у Београду. Презентер је глумац нишког Народног позоришта Александар Михаиловић, а наратор Дејан Цицмиловић.