Случај слепих жена из Камбоџе

У књизи Сигрид Нуњез „Пријатељ” (Америчка национална награда за књижевност 2018) на почетку читам: „Осамдесетих година у Калифорнији, велики број жена из Камбоџе одлазио је код својих лекара са истом притужбом: имале су проблема с видом. Све те жене биле су ратне избеглице. Пре него што су побегле из своје домовине, биле су сведоци зверстава по којима су Црвени Кмери, док су владали земљом од 1975. до 1979. године, били добро познати. Многе од тих жена биле су силоване, мучене или на други начин злостављане. Већина их је гледала како им убијају чланове породице. Једна жена, која никада више није видела свог мужа и троје деце након што су војници дошли и одвели их, рекла је да је изгубила вид пошто је четири године сваки дан плакала. Изгледа да није била једина која је плакала док није ослепела. Друге су имале замагљен или ограничен вид, мучили су их болови и сенке пред очима. Лекари који су прегледали те жене – свеукупно око сто педесет – установили су да су им очи сасвим нормалне. Додатне анализе показале су да су и њихови мозгови такође сасвим нормални. Ако су те жене говориле истину – а било је оних који су у то сумњали, који су мислили да можда симулирају јер желе пажњу или се надају да ће добити инвалиднину – једино објашњење било је психосоматско слепило.

Другим речима, умови тих жена, приморани да прихвате толике ужасе, а заправо неспособни да их прихвате још више, решили су да искључе светло...”

Моја суграђанка Мила Старчевић, о којој сам већ писао „Политици”, у књизи „Кише Меконга” (објављена у Београду 2002) бележи: „Ослепеле од ужаса... Испред нас се налазила капија на којој је писало: ’Геноцидни центар – Чуенг Ек’... ’Ово је њихова Ћеле кула!’, мислим и бројим седамнаест спратова брижљиво поређаних људских лобања. Неке су убијали одсецајући им главе, а неке ударцима који се виде на великој... или оној до ње. Ова је мала, мора да је припадала неком детету, мада су децу бацали... Не, није им увек био потребан нож, сасвим је довољна била ивица палминих грана да одреже... окрећем се и прелазим у хлад лепезасте палме. Бојажљиво и са страхом загледам у рецкасте ивице које ме подсећају на зубе ајкуле. Осећам муку у глави и стомаку... недопустиво је да стојим по страни док он прича о ужасима скорашње историје своје земље, мислим у намери да се вратим...

Ко је био Палот Сор? То је заправо име човека познатијег као Пол Пот, што је заправо скраћеница од две речи: политички потенцијал. ’Ово је једна од масовних гробница – поља смрти, расутих по целој земљи... Сигуран сам да је свет био обавештен о нашем страдању... И ви у Европи, али не верујем да сте знали за све... Од седам милиона Камбоџанаца под његовом диктатуром нестало је и поубијано пола... Три и по милиона људи! Основао је логоре за принудни рад деце... Када је 1975. године са својим Црвеним Кмерима ушао у престоницу, прекинуо је све телекомуникационе везе са светом, повлачећи чак и поштанске марке. Грађане је отерао на поља, где су радили до изнемоглости, многи су умрли од исцрпљености... Интелектуалце је немилосрдно убијао, довољно је било знање једне једине речи неког страног језика па да се изврши смртна казна...

Ово су пуке појединости од незамисливог зла кроз које је прошла Камбоџа.... Причали су ми да је у њиховој земљи проучаван ’Случај слепих жена’. О трагедији Камбоџанки које су успеле да преживе страву и ужас, али су остале – слепе. Медицина је установила да су њихове очи биле потпуно здраве, без, како се каже, било каквих патолошких промена. Ослепеле су јер нису могле гледати ужас које су доживљавале сваког дана тих несрећних година. ’Ни ја ни мој народ нисмо одушевљени да ово постане туристичка атракција’, говори Лон гледајући групу Јапанаца која излази из аутобуса...”

Подсећам да је Сигрид Нуњез добила „Америчку националну награду за књижевност 2018, а своју суграђанку предлажем за награду града Шапца.

Јован Рукавина,
Шабац