Срби и Србијанци

С највећим занимањем пратим расправе које се одвијају у јавном простору о употреби и односу између лексема Срби и Србијанци. У овој рубрици недавно су се појавила два писма Бојана Цвитана са чијим садржајем се потпуно слажем. Како је ово питање од великог културнополитичког, али и културног и политичког значаја, додао бих још понешто.

У јавном простору се већ неко време намеће употреба придева српски за оно што означава припадност држави Србији, иако се основно значење односи на припадност српском народу. Српски језик, српска култура и Српска православна црква исправно носе придев српски, јер означавају појмове који припадају српском народу без обзира на географски простор. Незадовољавајућа употреба даје ветар у леђа онима којима је циљ ограничавање и смањивање стварног и духовног српског простора, нпр. установљавајући нове називе за један исти језик.

На основу изнетих примера је јасно да би нам у јавном општењу добро дошла друга лексема која би била јасно повезана с државом Србијом. Најприродније је прихватити појам који управо то означава, а у српском језику је присутан дуже од 150 година. Осећање увређености које неки помињу треба посматрати као последицу поунутрашњивања хрватске културне политике, на којој је утемељен титоизам којим нас тлаче безмало 80 година.

Неко ће рећи да нам деценијама не недостаје србијанско, односно да се на основу садржаја реченице може утврдити да ли се придев српски односи на народ или државу. Начелно се слажем с оваквом тврдњом, али због повећања брзине живота, али истовремено и смањења пажње и расположивог времена за тумачење садржаја сматрам да потреба сваким даном расте. Уосталом, просудите сами на основу два наслова из „Политике”: „Најцитиранији српски физичар на планети” или „Председник код најстарије Српкиње”. Можемо ли са сигурношћу тврдити које су народности и/или држављанства наведене особе?

За крај бих оставио можда најважније. Не тако давно, на основу захтева националне мањине, извршена је промена закона којом се из званичне путне исправе избацује „српско држављанство” и уводи „држављанство Републике Србије”. Захтев мањине је уважен јер се они не осећају Србима и претходни назив вређа њихово национално осећање. Уместо да трошимо време и енергију убеђујући друге како не би требало да их вређа српско, зашто не прихватити србијанско, па да сви држављани Србије буду једно исто – Србијанци, и Бошњаци, Мађари, Албанци..., а већина нас истовремено и Срби и Србијанци.

Иван Лукић,
Београд.