Монтреале, граде мој

У моме сјећању остат ће за увијек уписана поља сунцокрета, небо и азурно плаво море моје земље. Све до данас ме прате мириси мога дјетињства, глас моје мајке и руке мога оца…Сарајево, град у коме сам рођена, са својим улицама заувијек „забрањеним” за моје кораке. Као у сну слике које се нижу, једна за другом... рат, моја породица, страх од смрти, Црвени крст…неко ми маше руком у знак поздрава, авион у лету и…Монтреал.

Већ је четрнаест година како сам овде. Све до данас овај град мени и мојој породици пружа топло уточиште. Град који не личи на друге градове, популација састављена од становника који говоре Француски, Енглески и нас емиграната, који се најчешће споразумјевамо на обадва језика. Захваљујући тој дивној разноликости култура, традиција и жељи за заједничким животом, Монтреал је изузетно шармантан град. Понекад ме због те разноликости подсјећа на Сарајево. Овде сам се прилагодила канадским условима рада и живота, научила се на вјечну борбу за долар, мало слободног времена и прилагодила њиховој култури живљења, без гужви и расправа у аутобусима, све има свој ред и одређена правила, што ми у многоме олакшава живот у емиграцији.

Тешко је још и данас, далеко од тога да је савршено, није уопште, али се овдје не осјећам одбаченом ни увријеђеном као што се осјећам у свом родном граду Сарајеву. Нико ме због имена или политичког опредјељења не сврстава у пријатеље или непријатеље, као што је то обичај код нас. Моја су дјеца четврта генерација рођена у Сарајеву, али на жалост и посљедња, но данас су грађани свијета и говоре и пишу три језика. Иако су млади, раде и студирају. Могу рећи да сам задовољна.

Прошле године посјетила сам Сарајево. Послије мјесец дана одмора, враћам се у Монтреал. Авион кружи изнад града и чека моменат за спустање. Посматрам град испод мене, ријека Сен-Лоран, Олимпијски стадион, паркови и улице које добро познајем. Понекад и проблеми у животу могу донијети позитивна ријешења. Свијет је створен од лоших и добрих ствари, може да нам изгледа као пријатељ или непријатељ, пун грешака или повољности, све најчешће зависи од нас самих.

Осјећам да моје срце куца јако и мислим…Монтреале, то си ти, граде мој.