Вјазма као симбол и судбина

„Ћутите пушке, тише, тише, пустите ову малу да спава.
Девојчица је ова сама, никога нема, никога више...
... А какво ћемо јој име дати?
Ко зна какво је желела мајка...
...Ветар фијуче, снег солујава, људи већ једва ноге држе,
пренеси даље, корачај брже. Пренеси даље: Вјазма је пала!
Радост се разлила по колони, сва срца надом заиграла:
Вјазма је слободна, Вјазма је пала!

Нека се Вјазма зове мала...“Тако је и било. Баш као у балади „Звездана бајка о Вјазми” славне песникиње Мире Алечковић, чији су делови у уводу ове приче. То сирото полуживо дете од неких годину и осам месеци, пронашли су партизани у једној пећини на планини Камешници (на граници између Хрватске и БиХ) после покоља мештана, преузели бригу о њој и дали јој име по Вјазми – руском граду, стратешки важном за одбрану Москве, који је тих дана ослобођен од немачких трупа и њихове Операције „Тријумф”.

Легенда о девојчици о којој су се дуго бринули партизани, проширила се по целој замљи. Још у ратним данима, причу о њој, песникињи Мири Алечковић испричала је докторка Саша Божовић и тако је још током Другог светског рата настала та њена балада о Вјазми што је по ослобођењу постала део обавезне школске лектире све до краја осамдесетих година прошлог века. А о њеној даљој судбини се тако мало знало, баш као што се мало знало, или је боље рећи – предуго се гласно ћутало и о судбини побијене и у системе усташких логора одведене козарачке деце пре и током здружене (немачко-усташке) Операције „Козара” у јуну и јулу 1942. године, само неколико месеци пре проналажења Вјазме.

Милош Бато Милатовић (Фото лична архива)

Сада је тачно 80 година од Козарачке битке, једног од најкрвавијих злочиначких догађаја током Другог светског рата, са ознаком Г (геноцид). Документи о томе постоје и постојали су током свих ових деценија, али је на њих падала та прашина свесног заборава у име вишег циља – ненарушавања братства и јединства међу народима и народностима земље која се звала Југославија.

А ко зна, да су се на време приказивали оригинални Сликописи НДХ снимани тако педантно на терену, чак и у самом Јасеновцу од стране званичног сниматеља Независне државе Хрватске, да су много пре настали, појавили се и чешће се пред очима широке (тада још увек) југословенске јавности приказивали филмови попут: документарно-телевизијског „Путевима слободе: Вјазма” Милоша Бата Милатовића, „Тестамента” Лордана Зафрановића, исповедног документарца „Завештање” Ивана Јовића, документарно-играног филма „Дневник Диане Будисављевић” хрватске ауторке Дане Будисављевић, у којем своје судбине у усташком концентрационом логору „Јасеновац” и „Стара Градишка” казују преживела српска деца, а данас старци, или „Дара из Јасеновца” Предрага Гаге Антонијевића (у послератној историји југословенске, српске и хрватске кинематографије има још оваквих примера, али их је било недовољно), можда се не би онако крваво догодило оно што се догађало током деведесетих година прошлог века током распада Југославије...

Ова данашња прича о Вјазми, преживелој српској девојчици што своје право име и презиме никада није сазнала, пише се у знак сећања и поштовања према жртвама. И оним погинулим и побијеним током Другог светског рата и оним преживелим што су им трауме заувек остале. Вјазма је захваљујући стиховима Мире Алечковић постала симбол дечјег страдања, али и симбол те злохуде судбине и симбол државе (Југославије) која ју је издала. Да се за њу 40 година после Другог светског рата нису заинтересовала деца у новобеоградској школи „Жикица Јовановић Шпанац”, да њихова наставница није тада писала „Политици” и рубрици „Међу нама”, Вјазма не би била пронађена у Дубровнику у који се доселила из Сплита, не би те 1986. године и лично дошла у Београд, не би све то забележила телевизијска екипа (Телевизија Београд) и не би настао тај документарни филм Бата Милатовића што се и данас може видети на званичном јутјуб каналу култне емисије „Трезор”.

О Вјазми у филму говоре некадашња козарачка и логорска деца: песник Драган Колунџија, књижевник Младен Ољача, сликар Бранко Миљуш, глумица Божидарка Фрајт, који су је познавали из дома за преживелу децу Козаре. Такође о Вјазми је говорила народни херој докторка Саша Божовић, истичући да је Вјазма била симбол борбе и маскота тенковске бригаде која се спремала за коначно ослобођење Југославије, и да није знала да Вјазма живи у тешким условима... Тај филм је приказан на ТВ Београд 1986. године док Телевизија Загреб није хтела да га прикаже службено одговоривши да „садржај филма не доприноси развоју братства и јединства Југославије”...

И причи ту није крај. После те посете Београду и повратка у Дубровник, Вјазми се губи траг. Ништа се не зна о њеној даљој судбини. Аутор филма о њој – Милош Бато Милатовић за „Политику” сада каже да је жељу за истраживањем њене даље судбине 2018. године изразио познати хрватски филозоф млађе генерације Срећко Хорват, али да нажалост ни он није успео ништа да сазна. Да ли је још увек Вјазма жива, где је? И где су данас наша сећања на догађаје пре 80 година?