Поезија нове генерације

Антологија савремене српске поезије „Логичне побуне”, у издању „Лагуне”, представљена је недавно у кафетерији „Букмаркер” књижаре „Делфи” у СКЦ-у, где су говорили приређивач Стеван Брадић и аутори и ауторке чија је поезија део овог издања: Маша Сеничић, Срђан Гагић, Ања Марковић, Бојан Васић, Јелена Анђеловска и Бранислав Живановић.

„Логичне побуне” представљају избор из стваралаштва четрнаест савремених аутора. Поезија се пише и чита, дели и циркулише, говори и изводи, поготово изван класичних токова, можда више него икада пре, примећује Стеван Брадић. Он сматра да је поезија новијих генерација једнако добра као и у ма ком другом периоду, а можда и боља од, рецимо, поезије писане током деведесетих година. Приређивач је у предговору овом издању приметио да се на нашој књижевној сцени сваких пет до шест година формира нова песничка генерација и ово је покушај да се представе они који су се у међувремену појавили, дакле песници рођени од 1980. до друге половине деведесетих, али и доминантне поетике у овом периоду.

 „Од последњих избора из новије поезије прошло је скоро десет година и стекле су се околности да направимо нови пресек. Појавиле су се нове поетичке формације и читав низ нових имена, који су, свесно или не, успоставили дијалог или полемику са оним што је било пре њих, стварајући претпоставке за будуће стваралаштво. Околности у којима пишемо такође су се измениле, било у друштвеном, било у уметничком смислу, па они који улазе у књижевни живот немају једнако историјско искуство, нити се суочавају са истим проблемима као што је то био случај са ранијим генерацијама”, пише Стеван Брадић, додајући:

„Фамозни ’крај историје’, који је почетком двехиљадитих још за нас имао значење рата и распада Југославије, проласком времена задобио је нове облике, пре свега друштвене и економске, док је постмодерна, као његов уметнички израз, превазиђена, мада не и окончана. Иако дакле нисмо напустили постмодерно доба, са његовим слободним кружењима значења и капитала, песници и песникиње барем више не посежу олако за овом идеологијом како би оправдали своје стваралачке поступке”, сматра Брадић.

 Он је такође приметио да данас постоји повећано интересовање за поезију, захваљујући интернету, јер „мрежа” омогућује готово бесплатну дистрибуцију текстова, али да због тога делује да поезију сви пишу и да је свако данас сопствени уредник. По Брадићевим речима, због овако „демократичне динамике књижевног поља” негодују књижевне институције, које су имале доба свог примата, али све то не значи да више људи пише или да сви који пишу то раде добро. Оно што је сигурно јесте да постоји већа доступност поезије и да свако може о њој да просуди, што и није тако лоше, али са друге стране, то не значи да поезија и даље није маргинализована. То је, по Брадићевом мишљењу, уједно и проблем свих нас, јер када је објављена, поезија постаје „свачија”.