Дорћолска црква селица

Некада је у дворишту стамбене зграде у Добрачиној 41 стајала кућица изграђена 1924. са чудном основом – била је окренута на правцу исток-запад чиме се разликовала од осталих здања која су пратила трасу улице и осталих грађевина у низу. Нема више оних који памте да је та кућа била изграђена на освећеним темељима цркве Светог Александра Невског.

Познаваоци земљописа Београда ће приметити нелогичност, јер се тај храм већ деценијама налази нешто даље, омеђен Душановом, Француском, Скендербеговом и Доситејевом улицом. Ипак, баш ту је требало да никне прва „трајна” дорћолска црква. Реч је о храму који је ономад основао велики руски кнез и војсковођа Свети Александар Невски (канонизован због ширења хришћанства и градње бројних цркава и манастира по Русији) с племенитом идејом да буде путујућа кућа Божија за руске војнике, да буде уз њих где год се затекли.

Храм на таљигама

У време кад је у Србији боравио руски добровољачки корпус под командом генерала Черњајева, у Београд је 1876. била допремљена и мала војничка руска црква, заправо шатор са гвозденом конструкцијом, платном, дрвеним иконостасом и црквеним сасудама. Црквица је пратила руску војску по ратиштима широм Србије, како би се у њој одржавала служба пред битку, опело по окончању борби и литургија недељом и о црвеном слову. Путујући на таљигама за војском стигла је чак и до Делиграда!

На самом почетку рата била је постављена усред Велике пијаце (данас Студентски трг), а српски митроплолит Михаило је одредио да службу у њој обаљају архимандрит Нестор, професор Богословије, и ђакон Никола Трифуновић.

После рата, црква је смештена у двориште Велике касарне, на углу Немањине и Улице Милоша Великог, затим у порту Саборне цркве, да би доспела и на први спрат Велике школе, односно Капетан-Мишиног здања у којем се данас налази Ректорат Београдског универзитета (а о чему сведочи и слика Анастаса Јовановића, првог српског фотографа, уз то двороуправитеља кнеза и потоњег краља Милана Обреновића). Јер, црквица је била освештана и није се могла тек тако спаковати и, уз реверс, предати интендантури, већ јој се морало наћи трајно место, бар до следеће војне, одакле год да груне.

У то време житељи Дорћола нису имали свој месни храм, па су као засебна парохија били упућени на Саборну цркву. Одбор за изградњу прве дорћолске цркве је 1876. поставио то питање властима, па им је Београдска општина уступила плац оивичен Душановом, Дубровачком, Скендербеговом и Улицом цара Уроша, где се некад налазила џамија. Одмах је скупљен новац и почели су радови које је рат знатно успорио, али су ипак довршени већ 1877. Била је то скромна грађевина посвећена Светом Александру Невском.

Рушења и зидања

Четрнаест година доцније донета је одлука да се црквица поруши, а да се на црквеном земљишту сагради школа, с тим што би Општина подигла нову цркву на некој другој парцели. Од тада, храм се сељакао сваки час: прво је био у Саборној цркви, потом  у великом Светосавском дому у Душановој, па и у Основној школи Дунавског краја… Црква селица.

(Занимљиво је да је у тој управо изграђеној основној школи, која је име добила по Јанку Веселиновићу, била и капела коју је све до Другог светског рата користила такозвана Гркокатоличка црква, којој је у Београду и у Србији на челу био отац Стипице и Никице Калођере, рођених Дорћолаца и познатих композитора, који су успешну музичку каријеру наставили у Загребу).

Београдска пштина је откупила плац госн Светомира Николајевића у Добрачиној 41, израђени су потребни прорачуни и предрачуни, земљиште је освећено, ударени су темељи... и тек тада је установљено да је тло препуно извора и подземних вода. Одмах је урађена дренажа, али узалуд, јер су од ње, поврх свега, попуцали темељи! Неимари су се оканили ћорава посла и све је продато, а за тај новац купљен је од извесног господина Живка Давидовића нови плац на пустој локацији на којој се, ево и данас, налази црква Светог Александра Невског.

Храм успомена

Пројекат за изградњу ове цркве израдила је госпоа Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији. То је била њена прва, али и једина сакрална грађевина коју је подигла, мада је на конкурсу за пројекат капеле династије Карађорђевић, оне на Опленцу, у Тополи, освојила трећу награду.

Освећење темеља је обављено 1912. године, али је због рата с Турском изградња обустављена. Ратови што су уследили отимали су животе неимара и време ктитора, па су радови настављени 1927, да би само три године касније, 23. новембра 1930, неопозиво завршену цркву освештао српски патријарх Варнава, лично, о чему је нашироко писала сва ондашња штампа.

Храм је јединствен у Београду по томе што му је иконостас израђен од мермера. Од белог венчачког мермера је и амвон, као и два престола, дар цркве с Опленца. Одатле су, као поклон, стигле и иконе за иконостас.

Испред црквене порте су шине којима тандрчу трамваји, а у њој божански мир осенчен прекрасним багремовима чији мирис у позно пролеће још опија житеље овог дела града, а стари храм и нови парохијски дом плене лепотом и најпробирљивије.

У тој цркви од 1931. практикант је био отац Драгош Брајер, Аустријанац рођен у Бечу на Светог Саву 1888, као Карл Брајер. Као лајтнант аустро-угарске војске у току Великог рата боравио је у нашим крајевима и ту је упознао преслатку цурицу из Велике Крсне. Због љубави је приступио нашима, променио веру предака и име, о чему је у овим новинама писала Радмила Бунушевац још 9. септембра 1940. године.