Три живота средовечне даме

79. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо – Иако за ауторе јединог српског филма на 79. Мостри важи да су дебитанти – и као такви и такмичари у програму „Недеља критике” и у трци за „Младог Златног лава” – њихова имена нису непозната. Сценаристичко-редитељски двојац: Душан Зорић и Матија Глушчевић, творци дугометражног играног филма „Да ли сте видели ову жену?” што данас и сутра на Венецијанском фестивалу има светску премијеру, својим кратким филмовима већ су освајали међународну сцену.

Подсећања ради, Зорићев документарац „Љубав” пропутовао је светом баш као и кратки играни филм „Страно тело” (премијера му је била у венецијанском програму „Хоризонти” 2018), док су Глушчевићеви „Утопија” и „Loop” освајали публику и награде од Пуле до Локарна.

Занимљиво иако мукотрпно, њихов дугометражни филм „Да ли сте видели ову жену?” почео је да настаје још пре седам година док су Зорић и Глушчевић били студенти треће године режије на београдском Факултету драмских уметности, а завршница је уследила тик пред почетак 79. Венеције. Само снимање је с прекидима трајало више од пет година, а под продуцентским вођством Чарне Вучинић („Non-Aligned Films”), уз средства путем конкурса ФЦС и хрватског ХАВЦ-а и копродукцију РТС-а, ФДУ и хрватског „Dinaridi film”, читав пројекат је коначно заокружен и сада је пред светском публиком тај стилски модеран несвакидашњи фантазмагоријски филмски триптих различитих живота истог лика. Лика средовечне жене Драгиње, коју аутори Зорић и Глушчевић воде од драме преко комедије до хорора, дакле кроз жанровски различите делове једне исте целине, кроз које ова неуобичајена филмска јунакиња има шанси да се пронађе и оствари своје дубоко скривене жудње.

Дакле, реч је о необичном филму за српске кинематографске појмове, пуном те неке оригиналне младалачке стваралачке енергије која обећава. Необична је и главна јунакиња о којој, у кратком заједничком разговору за „Политику” поводом светске премијере, говоре редитељи Душан Зорић и Матија Глушчевић...

Ко је Драгиња?

Драгиња је жена која је дозволила себи да се пронађе, али да би се пронашла морала је прво да се изгуби. Драгиња може бити неко вама јако близак или неко кога сретнете на улици.

Почели сте да снимате овај филм као студенти па откуда још тада одабир лика средовечне жене за главну јунакињу?

Средовечна жена је савршена филмска јунакиња, њом се ретко ко бави што на филму што у животу. Углавном их доживљавамо кроз архетип мајке. Период студирања је период и осамостаљивања, он отвара простор да особе које су нам тако блиске не доживљавамо само кроз функцију према нама. Одатле, са ове дистанце, тај одабир делује сасвим логично.

Можете ли за себе рећи да добро познајете жене?

Не. За такву тврдњу морали бисмо да занемаримо личност сваке жене и сведемо је само на појам. Али, познајемо како је кад се у теби одвија много више него што смеш или ти је дозвољено да покажеш, а то више некад пожели да изађе напоље...

Концепт вашег филма је неуобичајен, поигравате се жанровима а задржавате прилично уједначен визуелни стил?

То је и била идеја, да се филм стално мења и да буде непредвидиво искуство као и Драгињин пут. Ипак, процес је дуго трајао, структура није класична, морали смо да се трудимо да резултат не буде потпуно схизофрен.

Лично, тешко да могу да замислим неког другог у лику Драгиње до глумачки увек колосалне Ксеније Маринковић?

Слажемо се. Ксенија је велика глумица и пре свега особа пуна стрпљења с обзиром на то да нас је трпела свих ових година. Храбро се упустила у нешто што до сада никада није радила и то са двојицом клинаца. Некад нам је веровала, некад не, али остала је са нама до краја. Она носи овај филм и без ње не би ни било овог филма.

Прошли сте разне дебитантске муке, паралелно сте радили своје кратке филмове, шта је следеће?

Када бисмо знали радо бисмо вам рекли. Сада је најважније да се што боље представимо на 79. Венецијанском фестивалу. После ћемо о свему размишљати...

Сви филмски саучесници

Главну улогу у Зорићевом и Глушчевићевом филму игра вансеријска хрватска глумица Ксенија Маринковић (игра и у филму Теоне Митевске „Најсрећнији човек на свету”),  док су у пратећим улогама између осталих и: Исидора Симијоновић, Борис Исаковић, Власта Велисављевић, Горан Богдан, Јасна Ђуричић, Радоје Чупић, Олга Одановић, Милица Михајловић, Ивана Вуковић, Милош Тимотијевић, Исидора Минић, Алекс Електра...

Директори фотографије су: Алекса Радуновић, Марко Кажић и Милица Дринић, монтажу потписује Олга Кошарић, дизајн звука Лука Гамулин, костимографију Кристина Савић, сценографију Ива Илић и Милена Грошин, а шминку Ана Бибић и Слађана Вујковић. Оригиналну музику потписује Стипе Шкокић познат као DJ Jock, а супервизор визуелних ефеката је Владан Ђурић...