Понедељак, 26.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАНИМЉИВА СРБИЈА: СЈЕНИЦА И КАЊОН УВЦА

Где је Свети Ђорђе убио аждају

„Српски Сибир”, како због хладних зима често називају овај крај, не оскудева у суровој клими, али и прелепим пределима и гостољубивим људима
Кањон Увца (Фотографије Јован Гајић)

Некада давно на месту Пештерског поља налазило се велико језеро. Легенда каже да је у том језеру живела троглава аждаја која је народу причињавала много муке и којој је сваке године морало да се принесе на жртву једно младо женско чељаде. Тако је било све док један јунак – православци верују да је то био Свети Ђорђе, а муслимани да је Алија Ђерзелез – није одлучио да аждаји коначно стане на крај.

Он је прво ударио великим маљем у камен и на том месту је потекао извор Ђурђевица, који постоји и данас, а потом је пресудио аждаји. Тако су, верује народ овога краја, настали и многи топоними. На месту где се троглава аждаја браћакнула настао је Браћак, где се испружила Пружањ, где је репом шуму окрњила Крња јела, где јој је највише крви истекло Точилово, а планина која се од њеног лета зањихала постала је Нинаја...

Пештерска висораван

Легенда о троглавој аждаји којој је пресудио јунак племенитог срца само је једна од многих која се и даље може чути у овом делу Србије. Ту су и приче о походу цара Трајана, по коме је врх Тројан, највиша тачка Пештерске висоравни, висок 1.351 метар, наводно добио име и где се и сада закопани налазе остаци његовог двора, легенда о воденом бику и друге... Оне су се поред огњишта, с колена на колено препричавале деци у зимским вечерима, када је ваљало прекратити време и приштедети храну и огрев, за себе и стоку све до маја, када је најзад хладноћа попуштала, а снег се топио.

Зато Пештерска висораван, као и читава сјеничка општина, просторно једна од највећих у Србији, с разлогом носи име „српски Сибир”. Овде су зиме дуге и хладне – мада последњих година, кажу мештани, ваљда због овог глобалног отопљавања не толико сурове као раније, а лета кратка и не много топла.

 

Врело реке Грабовице (лево), Црква Светих апостола Петра и Павла

Пештерска висораван један је од хладнијих крајева не само Србије, већ и овог дела Европе. Тако је 26. јануара 1954. овде измерено минус 38,3 степена, што је званично и најнижа температура икада измерена у Србији. Бивало је дана, чак и у последње две деценије, када је температура падала испод минус 30 степени, па није чудо што су јул и август једини месеци када овде нису забележене снежне падавине. У јуну то није случај па је средином јуна 1987. у Сјеници нападало двадесетак центиметара снега.

Без обзира на сурову климу Пештерска висораван (име је, кажу, добила по пећинама – пештерима) ни овог лета никога, а посебно посетиоца из града не може оставити равнодушним.

Надморска висина на Пештери је 1.100–1.200 метара, а због ветра који стално дува чак и овог јула није препоручљиво кренути у ове крајеве без пребаченог џемпера или тање јакне. Наравно, овде се може пробати и купити чувени сјенички сир, највећи „бренд” овога краја, али и уживати у укусној јагњетини, још једном од пештерских специјалитета. Највећи део Пештерске висоравни припада општини Сјеница, а један и општини Тутин.

Зими сурова, али и прелепа природа овога краја један је од разлога што се у Сјеници све више окрећу туризму. А овај део Србије има шта да понуди. Општина Сјеница обухвата површину од 1.059 квадратних километара, што је чини једном од већих у Србији, а дели се на Пештерску висораван и Сјеничку котлину у којој је смештен и град Сјеница. Према резултатима последњег пописа из 2011. године, на територији ове општине живела су 26.392 становника, махом Бошњака (који су у већини) и Срба, а у самом граду 14.060 људи. Мештани верују да ће их на следећем попису бити мање, јер се у потрази за послом много људи одселило у друге делове Србије, али и у иностранство, пре свега у Немачку и Аустрију.

Кроз сам град протиче река Грабовица, а у близини су Лим и кањон реке Увац, као и планине Јавор, Голија, Златар, Јадовник, Гиљева, Нинаја... Када је реч о кањону Увца, ваља напоменути да се око 15 километара од града налази и видиковац Молитва који је, кажу, један од најлепших у Србији. До њега се стиже када се од Сјенице крене према Ивањици и на дванаестом километру скрене лево, земљаним путем према селу Урсуле. Од скретања до видиковца који се налази на висини од 1.247 метара ваља прећи неколико километара уског земљаног пута, а потом и 200–300 метара пешице, али се труд заиста исплати јер је призор који се угледа кад се стигне до Молитве (чак и овог лета када је ниво Увачког језера рекордно низак) изванредан.

Џамија султаније

Иначе сам град Сјеница има доста добро очувано градско језгро у којем се нарочито издваја џамија султаније Валиде, саграђена седамдесетих година 19. века. То је, кажу, једина царска џамија у Србији, јер је подигнута залагањем мајке султана Абдула Хамида. Складних димензија, има куполу пречника 15 метара, која је била прекривена оловом, а подигнута је без стубова што је својеврстан грађевински подвиг тог времена.

Ваља посетити и Цркву Светих апостола Петра и Павла, као и друге верске објекте, попут манастира Куманица, који се налазе на територији општине. Близу градског језгра, а опет у очуваном природном окружењу је и једно од омиљених излетишта Сјеничана – стара воденица на врелу Грабовице која је очувала аутентичан изглед.

Споменик српским јунацима

У центру града налазе се и зграда општине, споменик српским војницима који су ослободили ове крајеве у балканским ратовима, али и парк и лепо шеталиште дуж којег се налазе бројни кафићи, посластичарнице, ресторани. Тамо се могу пробати и купити бројни специјалитети, попут сјеничког сира, ћевапа, мантија, али и ратлук, баклава, кремпите. То је, свакако, још један од разлога за посету овоме крају.

Бескрајни пашњаци и катуни

Прво што гостима овог краја пада у очи јесу пашњаци, чија бескрајна пространства прекривају већи део висоравни, као и мир који тек повремено наруши звук неког возила. Ту су и неизбежна стада крава и оваца, јер овај крај живи превасходно од сточарства. Мада је и овде сточни фонд више него преполовљен, Пештер је један од ретких делова Србије где се овце и краве и даље могу видети како слободно шетају путевима. Зато је на пашњацима готово свака травка покошена – јер се за њих храна мора наћи, а на сваком кораку могу се видети чобански катуни или станови, како их овде називају. Они су готово сви направљени од дрвета и прекривени сламом, а око станова налазе се пластови сена намењени стоци. Чобани, као и сви горштаци, у почетку помало неповерљиви, брзо ће прихватити сваког добронамерног госта и показати му своју срдачност и гостопримство.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.