Стихови неизлечиве наде

У хјустонској болници, после операције на отвореном срцу, треће по реду за девет година, у суботу 9. августа 2008. престало је да куца срце највећег палестинског песника и једног од највећих песника арапског језика данас, Махмуда Дарвиша. Рођен је 13 марта1941. у Галилеји тада под британском управом, у селу Ал-Бирва, које ће касније променити име.

Као дечак, у часовима стварања израелске државе, посматрао је реке палестинских избеглица. И сам је растао као туђин на својој земљи. Своју прву песму „Птица без крила”, објавио је 1960. и од тада је више пута хапшен и затваран због тематике своје поезије. То је разлог што је 1970. године пошао у драговољно изгнанство које ће потрајати четврт века: Москва, Каиро, Бејрут, Тунис, Париз…

Изгнанство је наметнуло песнику, мада му то није била намера, да постане портпарол палестинске борбе. Из његовог песничког дела исијава чулно присуство његове домовине, појачано носталгичним сећањем, одсуством, странствовањем. Настале су збирке: „Палестина као метафора”, „Палестина мој завичај:песнички послови”, „Палестинин љубавник”. Допринео је да свет боље упозна његову домовину, његов народ, његову културу и језик. Песничка слава и велики углед су га на то обавезали иако га ништа није могло толико обесхрабрити колико помисао да ће његова поезија бити везана само за улогу „званичног песника свога народа” или „песника отпора”. Током година настало је више од тридесет песничких књига преведених на четрдесетак језика међу којима су: „Опсадно стање”, „Све ређе су руже”, „Земља нам је тесна и друге песме”, „Последње вече на земљи”, „Хроника обичне туге”, „Постеља странкиње” и остале. Тежио је да своју поезију ослободи терета, интензитета и притиска напосредне историје као што каже у насловној песми збирке „Не тражи извињење”,објављеној у Бејруту, 2004. године:

Спусти овде и сада гроб који носиш / и свом животу дај нову шансу / да продужи причу./ Ни свака љубав није смртна / ни свака земља селидба вечна./ Доћи ће дан и показати да си заборавио / како те је мед давно опекао.

На почасном месту Дарвишевог песничког пантеона стоји Рилке. Попут свог омиљеног песника, и он налази одговор у слављењу непосредне лепоте садашњег тренутка. И он воли лиризам који није лирски, животну снагу која се суздржава, „срце које мисли”. Дарвишева је поезија изазов историји и традицији која ју је изнедрила. Она црпи своју снагу из Епа о Гилгамешу, уметности Месопотамије, семитског Оријента, старозаветних псалама, арапских пустињских ода и опојне лепоте свакодневних појава, мириса, боја, додира, набоја у тренутку који се живи сада и више никад. Та виртуозна, врхунска поезија препознатљиве мелодије изневерила је само класичну версификацију.

У једној од својих најснажнијих поема, „Запис на зиду”, насталој 2000, када се опорављао од прве операције на срцу, песник је на неко време одложио свој састанак са смрћу:

Ево твог имена /рекла је жена / и нестала у ходнику своје белине. Ево твог имена. Упамти га добро! / Немој се свађати око једног слова./ Немој бринути за племенске барјаке./ Буди пријатељ свом хоризонталном имену, / испробај га на живима и мртвима / вежбај му изговор пред странцима, / Изгреби гана зиду пећине./О име моје: порашћеш кад ја порастем, / носићеш ме и ја ћу те носити, / јер странац је брат другом странцу./ Заробићемо женку дугачког самогласника / сличног свирали./ О име моје: где смо то ми ово? / Кажи! Шта је данас? Шта сутра? / Шта је време, шта место, / Некада и сада?

Након мировног споразума у Ослу, Дарвиш се 1995. године настањује у Рамали. И том је приликом нагласио да „настанити се” не значи ништа за онога чија је судбина да буде вечити путник. Додао је још да је прави дом само онај „из којег можемо слободно отићи кад год нам се прохте”.

Добитник је низа светских признања, међу којима совјетске Лењинове награде за мир (1983), француског реда Витеза уметности и књижевности (1993) и Златног венца Струшких вечери поезије 2007. Дарвишева поезија објављивана је на српском по часописима.