Кад бирократе одлучују о школама

Кад сам пре неки дан по други пут у новинама читао текст о увођењу комбинованих одељења у више разреде основне школе и о затварању око 350 сеоских школа, паде ми на памет да смо нешто тако имали и пре педесет и више година. И тада се говорило о комбинованим одељењима, али у нижим разредима основне школе. Изговор је, као и сада, и тада био да је основно образовање скупо и да се новчана улагања у ову област могу, и морај смањити формирањем комбинованих одељења и затварањем мањих, сеоских школа. Резултат таквог, бирократског односа државе према основном образовању, посебно оном у селу, показивао је сву штетност реформи (тако се то некад звало) које је спроводило министарство за школство.

Промене су нужне у свим областима живота, па и у образовању. Пре усвајања требало је размотрити шта оне у пракси доносе добро, а шта лоше. При том вагању, ни пре ни данас, новац није смео бити једино мерило. Претпостављам да у министарству просвете данас међу запосленима има и службеника који су део радног стажа одрадили у учионици. Ако јесу, питам их да ли су водили рачуна о томе како ће се нове мере одразити на образовање сеоске деце. Знају ли да је рад у комбинованом одељењу најтежи облик рада с ученицима? Јесу ли водили рачуна о томе шта школа значи селу? Ако сеоска деца похађају наставу у граду, зашто не би било и обрнуто? Градској деци би пријао боравак у природи.

Некада су село селом чинили учитељ, поп, поштар, лугар. И било је тако док село није почело да се осипа, што је било посебно изражено у време убрзане индустријализације Србије. Тада су, у потрази за бољим животом, из села без пута, струје, водовода... многи отишли у град. Кад су затворене школе, и они најодлучнији да неће напустити кућно огњиште кренули су за њима.

У Србији се више стотина села налази још само на географским картама. Више стотина задесиће иста судбина кад по који старац или старица који су остали у селу да би умрли у својој кући то и дочекају. Нове мере министарства просвете само ће убрзати да им се жеља испуни. Државне бирократе неће им ни свећу на гробу запалити. Неће за то имати новца, који ће, и кад га буде, бити потрошен на бирократију.

Никола Арежина,
просветни радник у пензији, Баточина