Kad birokrate odlučuju o školama

Kad sam pre neki dan po drugi put u novinama čitao tekst o uvođenju kombinovanih odeljenja u više razrede osnovne škole i o zatvaranju oko 350 seoskih škola, pade mi na pamet da smo nešto tako imali i pre pedeset i više godina. I tada se govorilo o kombinovanim odeljenjima, ali u nižim razredima osnovne škole. Izgovor je, kao i sada, i tada bio da je osnovno obrazovanje skupo i da se novčana ulaganja u ovu oblast mogu, i moraj smanjiti formiranjem kombinovanih odeljenja i zatvaranjem manjih, seoskih škola. Rezultat takvog, birokratskog odnosa države prema osnovnom obrazovanju, posebno onom u selu, pokazivao je svu štetnost reformi (tako se to nekad zvalo) koje je sprovodilo ministarstvo za školstvo.

Promene su nužne u svim oblastima života, pa i u obrazovanju. Pre usvajanja trebalo je razmotriti šta one u praksi donose dobro, a šta loše. Pri tom vaganju, ni pre ni danas, novac nije smeo biti jedino merilo. Pretpostavljam da u ministarstvu prosvete danas među zaposlenima ima i službenika koji su deo radnog staža odradili u učionici. Ako jesu, pitam ih da li su vodili računa o tome kako će se nove mere odraziti na obrazovanje seoske dece. Znaju li da je rad u kombinovanom odeljenju najteži oblik rada s učenicima? Jesu li vodili računa o tome šta škola znači selu? Ako seoska deca pohađaju nastavu u gradu, zašto ne bi bilo i obrnuto? Gradskoj deci bi prijao boravak u prirodi.

Nekada su selo selom činili učitelj, pop, poštar, lugar. I bilo je tako dok selo nije počelo da se osipa, što je bilo posebno izraženo u vreme ubrzane industrijalizacije Srbije. Tada su, u potrazi za boljim životom, iz sela bez puta, struje, vodovoda... mnogi otišli u grad. Kad su zatvorene škole, i oni najodlučniji da neće napustiti kućno ognjište krenuli su za njima.

U Srbiji se više stotina sela nalazi još samo na geografskim kartama. Više stotina zadesiće ista sudbina kad po koji starac ili starica koji su ostali u selu da bi umrli u svojoj kući to i dočekaju. Nove mere ministarstva prosvete samo će ubrzati da im se želja ispuni. Državne birokrate neće im ni sveću na grobu zapaliti. Neće za to imati novca, koji će, i kad ga bude, biti potrošen na birokratiju.

Nikola Arežina,
prosvetni radnik u penziji, Batočina