Љубав је као загонетка

Моја прва драма за одрасле постављена је баш овде у Београду, била је то „Драма о Мирјани и овима око ње” у Југословенском драмском позоришту, 2010. године. Ту поставку никад нећу заборавити и моја веза са Београдом је заиста одувек специјална, казује за „Политику” Ивор Мартинић, хрватски драмски писац и редитељ, чија jе представа „Било би штета да биљке крепају” премијерно извeдена 13. и 14. септембра у Хартефакт кући у Београду, у оквиру четвртог по реду Прајд позоришног фестивала. Иако је Ивор Мартинић, аутор ове интимне приче, одлучио да текст заврши 2019. године, сваком новом поставком он се надограђује због чега представа никада није иста. Текст драме „Било би штета да биљке крепају” два пута је изведен у Хрватској, у три различите верзије био је постављен у Шпанији и једном у Аргентини. У београдској представи играју Мина Обрадовић, Марко Васиљевић и Недим Незировић.

– Као што је тада ЈДП заиграо на мене као потпуно непознатог драмског аутора, сада је Хартефакт заиграо на мене као некога ко тек почиње своју редитељску каријеру. Београд има одличну позоришну публику, па је било занимљиво видети како реагује на нашу представу која је специфична због тога што има две верзије и одиграва се у реалном простору стана – објашњава Мартинић.

„Било би штета да биљке крепају” је прича о прекиду дугогодишње љубавне везе…. Шта сте све,  заправо, „укоричили” иза овог наслова?

Реплику „Било би штета да биљке крепају” изговара један од ликова драме у тренутку прекида везе. У том распаду, у којем одлази из стана где остају и биљке које су заједно неговали, биљке метафорички постају њихова заједничка прошлост коју је ипак штета избрисати. У овој драми управо говоримо о прошлости тог пара. Прекид се дакле догодио, сад је време да видимо каква је то веза била. Кроз поновне сусрете тај пар рекапитулира све оно што се догодило, шта је то било, покушава да исприча и закључи властиту љубавну причу.

У комаду „Било би штета да биљке крепају” проговарате и о намери да се исприча интимна прича, потреби за заједништвом и комуникацијом. Колико нам ове компоненте, заправо, недостају у овој „бури” догађаја која нас свакодневно запљускује?

Очигледно нам недостаје могућност да о стварима знамо да причамо. Јако је мало људи који вербално знају да исприповедају своја осећања. Некако се одрастањем на томе није инсистирало. Враћајући се на језик као средство нашег комуницирање овом представом одајемо почаст самом почетку позоришта и истинској човековој потреби да прича приче.

Структура драма је отворена, пружа бројне могућности извођења… О чему је заправо реч будући да са сваком новом поставком надограђујете представу…?

Овај текст је настао како бих покушао да напишем нешто о љубави.  Он је моја платформа за ту тему, коју је могуће дописивати јер некако се то што знамо о љубави стално мења. У исто време због тога је и недовршен, остао је отворене структуре. Љубав је, наиме, за мене тајна и њено значење стално се мења, немогуће је ухватити дефиницију. Она је попут загонетке коју сви рођењем добијемо на длану, а онда је остатак живота посматрамо покушавајући да је схватимо. Такав је за мене и овај текст. У сваком новом сусрету текст се мења као што се мењају и наша искуства и емотивна стања. Свака нова поставка откривање је нових идеја о томе што би љубав могла бити. Глумци Мина, Марко и Недим безрезервно су емотивно оголили ликове које смо заједнички осмислили, а којима су позајмили властите године, занимање и град који деле . И настала је специфична представа: две потпуне различите верзије, у једној љубавни пар играју Мина и Марко, а у другој Недим и Марко.

Представе долазе и пролазе. Какво је ваше искуство сценског стварања?

Почео сам као драмски писац, а онда сам одласком у Барселону, где сада живим и радим, пре пет година, због шока што живим у земљи у којој не познајем добро језик који је мој основни алат рада, почео да режирам како бих видео где сам то ја у том новом окружењу. Имао сам осећај да пишем у „зраку”, морао сам те своје реченице да сместим у реално, на сцену, да бих нешто ново научио. Иако је то раздобље било тешко, сада сам срећан што сам се усудио да то направим. Хоћу да кажем: за мене је позориште неодвојиво од живота, од онога што ми се свакодневно у животу догађа и тај осећај да све што ми се догоди може наћи своје место на позорници ме смирује.

Које „биљке” треба посадити и узгајати у овом времену?

У овој причи говоримо о потреби за комуникацијом, како би успели да разумемо оно што нам се догађа. Негде сам недавно читао како су најсрећније земље на свету срећне зато што су њихови грађани у могућности да искажу своја осећања, па тако знају да искажу и своју срећу. Ево, рецимо да ту могућност за исказивањем среће треба стално неговати.