Од Бројгела до Рубенса

Први излазак у јавност, у неким случајевима и прво прекоморско путовање неких дела фламанских сликара из Британије у Белгију, учинио је њихово излагање у Бриселу културним догађајем сезоне. Кад изложба у Краљевском музеју лепих уметности почетком септембра буде затворена, слике ће поново на пут, да би се доживљај поновио, али тада за посетиоце Краљичине галерије у Бакингемској палати. Тако се „краљевска размена” протеже на целу календарску годину да посведочи како су се крунисане главе надметале у богаћењу својих колекција, колико је ко имао смисла за врхунску уметност, коме је као мецена пружао уточиште и поверавао наруџбине.

Педесетак остварења насталих у 16. и 17. веку, која припадају Британској краљевској колекцији, носе потписе Мемлинга, Метсиса, Госерта, Ван Дајка, Тенирса, али је изложба с разлогом добила назив „Од Бројгела до Рубенса”. Ова двојица старих мајстора обележавају вредност збирке не само величином свог имена, већ и квалитетом дела која се у њој налазе.

Дијалог међу збиркама

Но, за ваљаност једне изложбе данас није довољно само пуко излагање слика, ма колико оне биле уметнички значајне. Стога су се организатори потрудили да посетиоцима пруже историјски оквир за разумевање епохе и околности у којима су дела настајала, као и да опус појединих сликара представе свеобухватније, додајући прилоге из других извора. У овом случају, био је то, с једне стране, преглед политичких прилика и владајућих личности у Британији и на просторима данашње Белгије од 15. до 19. века, а затим и излагање кључних дела фламанског сликарства која у својим фундусима чува бриселски Краљевски музеј. Тако је дошло до употпуњавања поставке и својеврсног дијалога међу генерацијама, збиркама, па и самим ауторима.

При погледу на историјско-политички развој две земље укључене у актуелни културни догађај, уочљива је стабилност и аутохтоност британске империје и постојаност њених владарских династија насупрот дуготрајној страној доминацији и честим променама господара на фламанском тлу. Док су се с оне стране Ламанша смењивали краљеви с именима Чарлс, Џејмс, Хенри и краљице Елизабета, Мери, све до Викторије, на подручјима данашње Фландрије, али и јужне Холандије и северозападне Француске, владали су Филип Лепи, Маргарита Аустријска, Филип Шпански, Марија Терезија...

Дела на изложби смештена су у период од владавине ЧарлсаV шпанског до 1648. године када је, после осамдесетогодишњег рата, склопљен мир који је фламанске јужне провинције оставио под шпанском влашћу, а северним донео самосталност. Што се тиче „аквизиција” енглеског двора, највише су куповали Чарлс I (Рубенса, Рембранта), Чарлс II (Бројгела), Принц од Велса, Вилијем IV и Џорџ IV, али треба имати на уму да су Рубенс и Ван Дајк једно време живели у Лондону и тамо насликали нека своја најлепша платна.

Прича о слици

Изложен је овде чувени Рубенсов аутопортрет с великим црним шеширом, фасцинантан готово колико и портрет његовог ученика Ван Дајка, постављен одмах поред. Урађен тек као „визиткарта” којом је сликар требало да се препоручи краљу Чарлсу I, дакле као демонстрација занатског умећа које би суверена навело да Рубенса ангажује, један је од драгуља ове колекције. Нису мање лепа, а у опусу уметниковом мање су позната, Рубенсова платна с пејзажима. Што се Ван Дајка тиче, истиче се портрет Маргарете Лемон у не малом броју радова које је оставио у Енглеској.

Поменута концепција изложбе с комбиновањем дела из краљевских колекција можда је најупечатљивија пред сликама истог мотива, библијске приче о Христу који узима у заштиту грешну жену. Једна до других, готово истих димензија, подударне композиције и сликарске технике, стоје платна Рубенса, Ван Дајка и Јакоба Јорденса сведочећи о међусобним утицајима, али заправо и о разлици у остварењима великог учитеља и његових сарадника и следбеника.

Иза многих од ових дела крије се занимљива прича – о настанку, о постојећим верзијама, о променама власника... Слика с најузбудљивијом историјом свакако је „Масакр недужних” Бројгела старијег, постављена поред истоимене слике Бројгела млађег. Синовљева слика интересантна је као директна копија оригинала, а очева због прераде самог оригинала из моралистичких побуда.

Мит о цару Ироду који је наредио покољ јеврејске деце у Витлејему, Бројгел је као сцену страшног насиља сместио у снегом завејано село родног Брабанта, стварајући тако алегорију на окрутности страних силника према локалном фламанском живљу. Но оно што чини особеност садашњег изгледа слике јесте релативно скоро откриће да су поједини делови слике – пресликани. Пошто су почели да се назиру основни слојеви боје, утврђено је да су детаљи с убијањем беба, отимањем деце из наручја мајки, прободених и беживотних малих тела накнадно сакривени. Једном од каснијих власника слике, краљу Чешке, цео призор деловао је сувише мучно, те су драстична места поново осликана тако да уместо деце на њима буду домаће животиње – козе, петлови, пси, магарци... Истина је, међутим, и пре савременог рендгенског увида у структуру платна, почела да излази на видело.

На самом крају бриселске изложбе посетиоца сачекује велики портрет краљице Елизабете Друге у свечаној пози на трону и с круном на глави. Можете је потом видети и повезану марамом, како забринуто прати напоре ватрогасаца да угасе пожар у палати Виндзор 1992. године. С обзиром на то да се ту налазио велики део краљевске уметничке збирке – и да је по свој прилици управо током рада на рестаурацији неких слика изазван пламен који је уништио петину здања од 35.000 квадрата – документарни филм о спасавању уметничких предмета и петогодишњој обнови Виндзора добро се уклопио у овај културни подухват представљања „енглеских Фламанаца” у пуном сјају, а у њиховом завичају.