Ненаметљиво свој

Дела архитекте Слободана Дрињаковића у срцу престонице, стожерно су важна за културу. Хируршка одговорност при уношењу данашњице у значајне старине. Реконструкција Народног позоришта. Реконструкција Позоришта на Теразијама. Пројекат новог Звездара театра (сва три захтевна подухвата са Љубомиром Здравковићем). Реконструкција Мале сцене „Раша Плаовић” у Народном позоришту. Стигао је и да у Русији, поред више тамошњих остварења, иза себе остави изведено позориште у Сургуту. За младих дана био је драгоцен сарадник на пројекту Факултета драмских уметности и пројектант стамбеног комплекса Бањица (са Божидаром Јанковићем и Александром Стјепановићем). Заветовано самопрегоран, није живео на пригревици минулога рада, нити је оставио пописане доказе о бројним савршено испуњеним очекивањима наручилаца. Био је такав човек.

На ти са простором, загњурен насамо у расправе са њим, без икакве жеље да се пред другима прикаже другачијим. Нагнут над цртаћим столом – горко свестан у колико мало редова стане навођење онога око чега се у већем делу живота даноноћно окапало – одбијао је да плашт приватности трампи за лажне исповеди на чаршијским вашарима таштине. Октобарска награда. Борбина награда (са Б. Јанковићем, А. Стјепановићем и Б. Караџићем). Више него заслужена Захвалница Народног позоришта за најуспешнији могући смештај драме, опере и балета у тесну заоставштину из посмртне године кнеза Михаила. Остао је јогунасто исти и после додељених му признања. Узимао их је као неминовности животног позива којем даје целог себе. Био је такав човек.

Надимак Зец, дар архитекте Бате Јанковића, није заслужио бегуначком хитрином, него узорно поузданим доприносима тимском раду, где је својски подметао раме и напетости у конкурсним цајтнотима брисао зечјом питомином. Говорио је мало, подразумевао много. Смислове пресретао наслућајима. Уласком у његов уски круг стидљивог ствараоца – даноноћно спремног на несебичну помоћ – стицали сте право да га зовете Боба Дриња. Доследан у сочној обичности, срођен са спачеком којим вози супругу на венчање и са њега. Омамљен свирком за душу, каква је она Љубе Живкова, био је и неми поклоник његове писане речи. У стану на Бањици (његов пројекат) или у старој, његовом руком препорођеној, породичној кући у Книћу, гостио је блиске особе јелима која је сам справљао. Уживао је подједнако у справљању и у њиховом уживању. Био је такав човек.

Помирен са истином да приредитељ просторног окружја остаје непознат, или бива лако заборављен, преливао је добродушност у остварену, за њега пресудну, ведрину холова и сала у којима се посетиоци и дан данас свакодневно смењују и лагодно бораве, обједињени племенитим дружењем са сценским збивањима. Текао је последње дане нечујно, наизглед као тију воду. У бојазни да ће, не дај боже, својим тегобама заразити ближње превеликом сапатничком тугом, искрао се једног септембарског поподнева из овоземног круга. Био је такав човек.