Од партије до партије, како ветар дува

Крагујевац – Још од деведесетих година прошлог века, да не помињемо еру једнопартијског система, сваки Крагујевчанин је упознат са простом чињеницом – без партијске књижице нема ни радног места, бар не у државним фирмама, ни шансе да се напредује на послу, а директорска места су, без обзира на образовање и стручност, резервисана за чланове странке на власти. Од тог доба се у овом граду, практично, ништа није променило, само што уместо СПС-а и ЈУЛ-а сада „коло воде” друге партије, пре свих странка „Заједно за Крагујевац” актуелног градоначелника Верољуба Стевановића.

Снежана Живановић-Катић, јавности мало позната инжењерка пољопривреде у Институту за стрна жита, упловила је у политичке воде пре четири године, као оснивач крагујевачке филијале „Покрета снага Србије” Богољуба Карића. Није, како нам је својевремено признала, могла да одоли „Богијевој зеленој салати из сопствене авлије”. Пошто је њена партија подржала Стевановића, билаје награђена местом главног градског агронома. Међутим, чим се ПСС почео распадати, а Боги емигрирао у Русију, Катићка је напустила партију и пришла Стевановићу. Сада је његова помоћница за пољопривреду. „Богијева салата”, једноставно, више није актуелна, а човек, на крају крајева, нечим мора да се бави, па макар то била и „скромно” плаћена функција помоћника градоначелника.

За разлику од њених првих тешких корака, неки крагујевачки политичари су већ прави „доајени” локалне политичке сцене. Бивши председник градске скупштине Добрица Миловановић, инжењер машинства, доктор наука и угледни професор крагујевачког Машинског факултета међу овдашњим политичарима готово да нема премца у борби „за фотељу”. Прво је био либерал, и то не обичан, већ близак сарадник председника странке Душана Михајловића. Кад су либерали „пукли”, Миловановић је са својом партијском филијалом изашао на изборе 2004. као лидер Групе грађана „За наш град”. Био је тада и кандидат за градоначелника. Међутим, кад је схватио да ће град трпети ако остане у опозицији, Миловановић се брже-боље препоручио за место председника Скупштине града. Са тог места је својски подржавао градоначелника Стевановића.

Шта тек рећи о генералном директору „Заставе” Зорану Радојевићу, па и свим другим функционерима ове крагујевачке фабрике који су, држећи се као брат за брата, преживели и „пети октобар” и све касније политичке турбуленције. У петооктобарској еуфорији, Радојевић је као члан ДХСС-а, у ноћи када су градом и Србијом харали „кризни штабови”, доведен на место директора „Заставе”. Да ли је тренутно у некој партији, то само он зна. Ипак, генерални „Заставе” ће остати упамћен по покушају да се прикључи Стевановићевом изборном штабу, који је у ноћи између трећег и четвртог октобра 2004. славио изборну победу у локалу. Тада му је дискретно саопштено да његово присуство није пожељно.

Тешко је, заиста, побројати све оне који су зарад власти или руководећих места мењали табор, не либећи се што их по граду сви прозивају. Но, време, изгледа, лечи „све ране”.