Херцеговина није јужна Босна

Преко језика се цртају координате мишљења, осећања и понашања: ХерцеговинаДа ли вам пара уши или сте се већ навикли да функционери западног протектората када говоре о Босни и Херцеговини, кажу само Босна, и  зачудо готово никад не користе пуно име ове међународно признате државе каква год да је?

То је утолико чудније што Англосаксонци иначе воле да користе акрониме и друге практичне скраћенице па, рецимо, три бар званично посебна језика (српски, хрватски и босански) у Хашком трибуналу трпају у једну скраћеницу бхс односно бе-ха-ес. Они чак не кажу ни БиХ (бе-и-ха), што је често и у домаћој употреби. Најчудније што им Бошњаци, иначе преосетљиви на све што је везано за несигурну нацију и недовршену државу, никад због тога не приговарају. Штавише, и муслимани Бошњаци су прихватили да своју земљу називају по њеној већој, босанској половини, као да су отписали њену херцеговачку мању половину, која у званичном називу фигурира равноправно и по абецедном и по азбучном редоследу. Елем, испада да протекторат и његови локални фаворити, по прећутном договору, фалсификују службено име међународно признате земље, док Срби и Хрвати ту нимало безазлену антиуставну редукцију потцењују па и не реагују. Тако је пропуштен и најновији септембарски повод.

„Босна и Херцеговина треба да промени име у Босна. Херцеговина је само покрајина, као и Далмација. Не каже се Хрватска и Далмација, него само Хрватска. И Турска је променила име, тако ћемо и ми у Босни”. Цитирана порука изван контекста и без имена аутора може да делује збуњујуће нејасна.  А контекст који је објашњава био је масовни протест, који су Бошњаци још пре два месеца организовали пред зградом ОХР-а у Сарајеву, поводом Шмитове тек само најаве да ће наметнути промену изборног закона у ФБиХ у корист Хрвата.  А да би било јасније, анонимни  говорник који се, међу осталим, попео на бину, зове се именом  Ајнур, на турском „месечева светлост”, и презименом Мехићевић . Најзад,  они његови „ми у Босни” који ће променити име државе су, нема дилеме, Бошњаци.

Сарајевска штампа је у извештајима са протеста Ајнуров  апел издвојила у поднаслове, антрфилее, акценте, а српски и хрватски медији га готово нису ни регистровали, а поготово га нису анализирали и коментарисали. Шта је „месечева светлост” хтео да каже?

Пошто од рата у западној Херцеговини већином живе Хрвати, у Источној – махом Срби, а Бошњаци у малом проценту, Ајнур  сматра да Херцеговини више и није место у имену државе. Елем, Херцеговина, која чини мању половину БиХ, била би сведена на статус југа Босне у којој живе две националне  мањине. По Ајнуру и онима „ми у Босни”,  Херцеговину, у

којој  бројчано и политички не доминирају Бошњаци не треба ни спомињати?! А шта о томе мисле Срби и Хрвати у Херцеговини, не треба их ни питати.

Али, ако по њему и по њима,  Херцеговина треба да нестане из имена државе, шта је са њеним житељима Херцеговцима који су без обзира на веру и нацију, до рата представљали толико снажан регионални идентитет  да би се сваки од њих увредио ако би му се рекло да је Босанац. Разлике у историји, поднебљу, менталитету, говору итд. заиста постоје, али се на томе пре рата инсистирало и зато што је истицање националних  и верских посебности било пригушено од комунистичке власти. Посткомунистичка демократија је учинила да се Срби, Хрвати и Бошњаци из Херцеговине више осећају и декларишу национално него регионално. Једни су постали Срби из Српске, други Херцег-Босанци и тако сачували траг херцеговства, а трећи –Бошњаци, чиме би хтели да кажу да су једини домицилни становници Босне.

Када су муслимани на Првом бошњачком сабору ’93. одлучили да се преименују  у Бошњаке, медији су затражили неку врсту неформалног изјашњавања десетак муслиманских интелектуалаца пореклом из Херцеговине. Својим ауторитативним изјавама да више нису (национално) муслимани ни (завичајно) Херцеговци, него Бошњаци у јединственој Босни. Зашто су се одрекли херцеговства? Зато да би своје порекло могли да вежу за средњовековно предисламско хришћанско Краљевство босанско или Краљевину Босну. Херцеговина је пак знатно касније пала под Турке, и то као Немањићка земља Рашка, односно Зета.

Операцијом ампутације  Херцеговине из имена Босне и Херцеговине српски језик остаје без завичаја. Српски језик, из којег је политичком одлуком изведен лингвистички артифицијелни босански језик, Вук Караџић  је засновао  на језику којим су говорили Срби у Херцеговини. Према Ајнуровој новој номенклатури, основ српског језика лежи у Јужној Босни. Елем није босански настао од српског него српски од јужнобосанског. Потпуно аналогно Калајевој причи да Бошњаци нису настали османском исламизацијом хришћана у БиХ, него Срби и Хрвати србизацијом,  односно кроатизацијом  средњовековне јединствене босанске нације.

Као што је познато, масовни протест пред зградом ОХР-а 7. септембра  у Сарајеву, на којем је Ајнур Мехићевић изашао у јавност, имао је краткорочан ефекат. Шмит је само одложио рок да се Бошњаци и Хрвати сами договоре, што према очекивању није дало резултат. А онда је током избора, између гласања и бројања, наметнуо промену изборног  закона у корист Хрвата,  а бошњачка јавност, заокупљена резултатима избора, више председничких у РС него у својој авлији, није стигла да реагује. Камо ли да  БиХ преименује у Босну и отпише Херцеговину.

Али, идеја Ајнура Мехићевића, која сигурно није само његова, дочекана је са одобравањем и остаће у тврдим босанским главама. Ни по јада да се те лудорије у којима има система не гурају у координацији са западним протекторатом.  У Сарајеву су тако улице са именима знаменитих Срба замењена именима муслиманских функционера и активиста НДХ. Скинут је српски атрибут у називима више градова у Републици Српској. Није ли логично да је следећа на реду промена историјског и уставног имена Босне и Херцеговине.

Доминација англосаксонског фактора у Европи, која је данас потпуно огољена, не  заснива се само на ракетама, долару, плаћеницима и кртицама него и на мекој моћи језика. Преко језика се освајају појмови и њихова значења, те цртају координате мишљења, осећања и понашања.  Књига британског историчара Ноела Малкома, коју је, наводно, написао као предтекст за акцију брачног пара Клинтон, носи наслов „Босна – кратка историја”.

Истина, Ноел, као ни Ајнур, не спомиње јужну Босну, али само се каже.

Професор емеритус