У његовом кадру је све било могуће

Преминуо је један од најважнијих југословенских и српских редитеља Пуриша Ђорђевић, рођен на Ђурђевдан, 6. маја, 1924. године. Аутор култних филмова „Лето је криво за све”, „Девојка”, „Сан”, „Јутро”, „Подне”, „Крос контри”, „Недостаје ми Соња Хени”, „Павле Павловић”, „Осам кила среће”, „Скерцо”, „Танго је тужна мисао која се плеше”, а у 98. години започео је и снимање екранизације романа Бранимира Шћепановића „Уста пуна земље”. Овај добитник пулске „Златне арене” за режију, лауреат фестивала у Венецији, Риму, Москви, добитник Награде за животно дело Фестивала ауторског филма снимио је више од 70 играних и документарних филмова, написао је десет романа.

Пре Другог светског рата био је члан СКОЈ-а. На почетку устанка у Србији ступио је у партизане, био је заробљен и упућен у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци.

У интервјуу за „Политику”, поводом послератног периода, његовог филма „Југославија маја 1949”, као и познанства с Титом, причао је:

– То је био мој први филм, који је примећен 1951. године, и добили смо Савезну награду ФНРЈ. Мој сниматељ и учитељ био је Мика Поповић, који се још у Краљевини Југославије бавио тим послом. Ишли смо на уручење признања код Тита заједно с другим награђеним уметницима и политичарима. Концерт је одржала Зинка Кунц, оперска певачица, Титова миљеница. Када се појавио Тито, неко му добаци да и он нешто одсвира. Тито приђе клавиру и стојећи одсвира „Иде Тито преко Романије”. Мика и ја смо се згледали, док су остали били одушевљени... То свирање с два прста био је мој прави доживљај Тита. Када ме је на Ванги питао шта ћу следеће да радим, рекао сам му да бих волео да снимим нешто о његовом сукобу са Стаљином. По ономе што ми је рекао закључио сам да је он у ствари Србин, а казао ми је: „Немој то да прчкаш.” Без обзира на „прчкање”, снимио сам о томе филм „Подне”. Тај филм имао је велики успех у свету.

Као младић и познати Чачанин, Пуриша је 1946. године играо за чачански Борац, а као новинар почео је рад у „Политици” исте године. Од 1947. године је радио у „Филмским новостима” као уредник, а касније као режисер документарних филмова. Као глумац је наступао у филму „Југ-југоисток” (из 2005. године).

Међутим, Пуришу ћемо памтити и као врсног документаристу, онога који се одушевљавао личностима других уметника. Снимао је филмове о Јиржију Менцлу, Бохумилу Храбалу, Тонину Гуери, Милораду Павићу, Аци Поповићу, Ћопићу... У једном од интервјуа за наш лист, а волео је да сарађује с „Политиком”, лепо је говорио и о својој бившој супрузи Милени Дравић, која је овековечила његов живот и његово стваралаштво, али и о тешкоћама да добије средства за снимање филма с њом. Осећао се скрајнуто…

– Познавао сам Ћопића, три кратка филма снимио сам по његовим причама. Кад год сам хтео те филмове да му покажем, он ми је одговарао: „Ти можеш да будеш само цигански примаш.” Већ две године с Миленом Дравић припремам филм под називом „Изаберите рај или пакао”. То је прича о једној старијој жени која живи у малом граду и доживљава велику љубав. Тај сценарио био је на конкурсној комисији у Филмском центру Србије, али уопште није ушао у било какав избор. То је хендикеп за Милену, као и за мене. Ми смо много филмова снимили заједно и када се она појави у кадру, ништа није немогуће – говорио је.

За Пуришино схватање документарности у првом плану увек је била личност. Међутим, видео је разлику у односу на начин на који се данас снимају документарци, њихове теме су обично природне катастрофе, убиства, политички скандали, економска криза…

Као писца, инспирисао га је живописни Чачак у доба краљевине, у ком је живео и умро војвода Степа Степановић. Сећао се његове сахране, којој је присуствовао краљ Александар Карађорђевић.

– Запамтио сам на крају поворке војника који је водио ратног коња војводе Степе. Почео сам да пишем због таквих тема. После рата приметио сам да се објављују лажне приче о рату. Почео сам да пишем „Приче из мале вароши”, које је штампао Нин годину дана. А читајући Пруста заинтересовао сам се за занимљиви свет хомосексуалаца, тако сам написао роман „Љубавна прича” – говорио је Пуриша Ђорђевић.

Пријатељство са Фелинијевим сценаристом Тонином Гуером било му је важно и због тога што га је водио до Тарковског.

– Био сам запрепашћен када ме је позвао да дођем у Рим и да га посетим, он који је радио сценарио за „Блоу ап”. То је превише и за мене. Тада се десило нешто невероватно, дао ми је свој сценарио. Рекао сам му да је тај сценарио као створен за Тарковског. Отишли смо заједно у Москву, ја се чак нисам ни упознао с Тарковским, кога иначе обожавам, стајао сам са стране док се он договарао с Гуером. Тако Тарковски никада није сазнао да сам му ја омогућио ту међународну сарадњу – причао је Пуриша за „Политику”.

Његов култни филм „Јутро”, који је 1967. у Венецији добио награду за режију и све награде у Пули, код нас је био критикован, у „Борби” су се појавили текстови о томе да је то потпуно лажна слика рата. Ипак, све филмаџије биле су на његовој страни, како је причао. То како је Пуриша за наш лист причао о снимању култних филмова остаје за сва времена:

– Док сам снимао филмове „Девојка”, „Сан”, „Јутро” и „Подне” престао сам да се „дружим” с књигом снимања. По осећају сам ишао из кадра у кадар. Крај „Јутра” одиграо сам с Миленом и говорио: „Добро је, добро је!”, што је она понављала. То није ни било у сценарију. А користио сам румунску музику за коју тада још нико није знао. Остаје тај парадокс брзе музике и леша који остаје непокретан… Припремајући се за ретроспективу мојих филмова у Словеначкој кинотеци, пронашао сам једну своју фотографију из 1982. године на којој стојим испред бункера и свирам на усној хармоници. Та фотографија настала је док сам радио на свом филму „Збогом остај, бункеру на реци”, са сниматељем Николом Мајдаком, међу свима нама, правим заљубљеником у филм. Сада сам поново нашао те преостале фотографије и јавила се идеја о филму „Бункер 93”, који траје седам минута и 40 секунди, и који сам монтирао за само три дана. Међутим, овај бункер из ’82, и ја испред њега, одједном ме подсетио на то да нам бункери, на неки начин, још увек прете. Иако смо у миру, они као да чекају да поново почну своје ратне песме. То је и суштина овог филма, који треба да буде „првосвештеник” и који треба да нас мотивише да и другима кажемо: „Бункери нису случајно остали код нас и у читавом свету.”