Са „Охридском легендом” у легенду

На данашњи дан, тачно пре пола века, у родном Београду преминуо је Стеван Христић (1885-1958), композитор, диригент, академик... велики лик у историји наше музике.

Допринос тој историји он није давао само својим нотама. Готово у свему што представља велики музички живот једне земље и народа наћи ћете и његово име. Стеван Христић један је од оснивача београдске Музичке академије, Београдске филхармоније, Савеза композитора Србије, био је први председник СОКОЈ-а, више од деценије управљао је Опером (и Балетом), Народног позоришта... Већ ово, чини се, довољно је присећање уз једну важну годишњицу у српској музици. Остало је звук који је надживео свога творца.

Осим Београда, где је учио код славног Мокрањца, главно место стицања музичког знања за Стевана Христића био је Лајпциг, тамошњи угледни Конзерваторијум, а после је уследио један европски „круг” младог уметника – боравци у Москви, Паризу и Риму, тамо пред ратове који ће ускоро доћи. Са новим светским знањима и утицајима враћао се кући и све то повезиваоса звуцима родног тла. Допадљивост те синтезе разнолике светске и традиционалне српске музике широка публика брзо је препознала и – аплаудирала јој. Ако следимо хронолошки ред Христићевог стваралаштва, онда поменимо прво комад са певањем „Чучук Стана” (1907) и улазак композитора у свет позоришта коме ће и као диригент припадати. Међу најзначајнијим делима из тог младалачког периода свакако су Симфонијска фантазија за виолину и оркестар (1908), „Васкрсење” (1912), први ораторијум у српској музици, те Опело у б-молу за мешовити хор (1915).

После рата, Христић пише своју прву и једину (довршену) оперу „Сутон” (1925 – прерађена 1954), инспирисану једном од драма из „Дубровачке трилогије” Ива Војновића. За оперску сцену он није био везан само тим својим јединим делом, већ и дириговањем на оперским представама, чињеницом да је између два светска рата дуго био на челу Београдске опере а, ако поглед бацимо и у зону интимног: његова супруга била је Ксенија Роговска, сопран, пристигла из Русије након револуције. Овде је била првакиња, а потом и чланица Руске опере у Паризу.

Као први човек Београдске опере Христић је често био на мети новинске критике. Криза која је у том периоду пратила оперски и балетски живот Београда најчешће је стављана на душу њему и његовим сарадницима, а због „недовољно добро организованих продукција, избора уметника и репертоара”. У својој оштрини, признајмо, посебно се истицао познати критичар нашег листа Бранко Драгутиновић. Ипак, у истом том периоду (1928) Христић је започео писање свог најславнијег дела, музике за балет „Охридска легенда”, који ће први пут изаћи на сцену управо у Кнежевом театру. Било је то 1933. године, у кореографији Нине Кирсанове, додуше само први чин тог будућег најславнијег југословенског балета, који ће се у интегралној верзији појавити на истој позорници 1947. у кореографији Маргарете Фроман.

Касније ће ово дело инспирисати и друге домаће кореографе. Ова годишњица се данас можда превише тихо обележава, међутим, рецимо да ће се у оквиру овогодишњих Мокрањчевих дана у Неготину одржати и скуп посвећен његовом ученику и имењаку Стевану Христићу и његовој легендарној – „Охридској легенди”. Музиком из ове балетске бајке завршиће се и Бемус 2008. На затварању, 17. октобра, на сцени Сава центра биће Симфонијски оркестар РТС предвођен диригентом Бојаном Суђићем, а пропраћено и игром на филму, у кореографији Искре Шукарове и режији Милоша Ђукелића.

И још реч-две за наш крај: опус Стевана Христића не мери се дугим списком дела, јер и није такав; његова мера, пре свега, је уметнички квалитет.