Tреба поштовати снагу ћутања

Недавно објављена књига Предрага Бајчетића „Игра”, угледног редитеља и универзитетског професора, подсетила нас је на речи његовог колеге Дејана Мијача, који је тврдио да су записи професора Бајчетића нешто најбоље што је икада прочитао о позоришту и глуми.

„Игра” Предрага Бајчетића прва је књига која говори о систему глуме, о педагошком раду и прва је од неколико наредних која ће се бавити том темом. Предраг Бајчетић (1934–2018) завршио је режију у класи Хуга Клајна на Академији за позоришну уметност у Београду. Био је редовни професор глуме на Факултету драмских уметности у Београду. Међу глумцима који су студирали код професора Бајчетића били су између осталих: Петар Божовић, Воја Брајовић, Светлана Бојковић, Горица Поповић, Тања Бошковић, Љиљана Драгутиновић, Владица Милосављевић, Младен Андрејевић, Слободан Бештић, Елизабета Ђоревска, Никола Којо, Ненад Јездић... Иза целог овог пројекта стоји Фондација „Предраг Бајчетић”, предвођена младом Бојаном Вујадиновић, основана са намером да негује његову заоставштину.

– Након што ми је дато поверење да будем наследница ауторских права и његове интелектуалне заоставштине, као и његове покојне жене писца Бобе Благојевић, моја улога је пре свега морална и емотивна, да чувам све што ми је остављено, да издајем како је професор Бајчетић завештао, књигу по књигу, онако како је он замислио да то буде, а дао је тачне инструкције – каже за „Политику” Бојана Вујадиновић и појашњава:

– Фондација „Предраг Бајчетић” основана је с циљем да афирмише име и дело Предрага Бајчетића, и његове супруге Бобе Благојевић, књижевнице. Фондација жели да пружи подстицај развоју културног стваралаштва и просветне делатности у нашој земљи, нарочито у областима драмских уметности и књижевности, као и да допринесе унапређењу међународне културне и просветне сарадње. Први и најважнији издавачки пројекат фондације представља библиотека „Сабрана дела Предрага Бајчетића”, чији је уредник доктор Немања Савковић.

Предраг Бајчетић је, како подсећа професор Светозар Рапајић, током своје дуге и богате каријере објављивао повремено у периодици и зборницима не тако бројне чланке, студије и критике о позоришној уметности, представама и фестивалима, историји позоришта, и наравно, највише из области теорије и анализе феномена глуме. Студиозно је записивао резултате својих истраживања и иза њега је остала огромна гомила текстова.

Иза „Тестаментарних мудрости” професора Бајчетића крије се богата и разноврсна писана заоставштина, чији је значај за српску драмску културу и српску културу, уопште, немерљив и далекосежан. У нашим временима, како је говорио Бајчетић, треба поштовати снагу ћутања и нужност одрицања. Ево како на ову констатацију гледа Бојана Вујадиновић као психолог:

– Као психолог, а пре свега као човек, на ову мисао гледам са великим поштовањем како је неко са мало речи изрекао суштину живљења. Некада ћутањем више помажемо ближњем, ако је ћутање искрено и добронамерно, са циљем да некога сачувамо од нас самих. А одрицање је добро за сваког човека, тада јачамо, мењамо се, растемо, то је увод у истинско задовољство. Поготово у данашњици, где се све своди на то да имамо, поседујемо, уживамо, комфор је постао циљ, нема ничег узвишенијег од удобности. Дужни смо да чинимо добро, а то добро се често огледа у одрицању и тиховању, то најтеже пада онима који не мисле. Цитирала бих одломак из дела „Сцена” (1971): „Мало има самопоштовања у нас, и према историји и према садашњости. Мало одговорности. А најмање стварне, плодне критичности. Уосталом, кад је ова средина поштовала духовну дисциплину и вредност: навикли смо да се скупљамо на вашару у порти, али не и на молитви у цркви.”

Иза професора Бајчетића је занимљива заоставштина. Оставио нам је и „Беседу у ћутању”, склопљену од чланака, огледа и записа, насталих између 1961. и 1979. године, објављиваних у дневним и недељним новинама, највише у „Политици”.