Treba poštovati snagu ćutanja

Nedavno objavljena knjiga Predraga Bajčetića „Igra”, uglednog reditelja i univerzitetskog profesora, podsetila nas je na reči njegovog kolege Dejana Mijača, koji je tvrdio da su zapisi profesora Bajčetića nešto najbolje što je ikada pročitao o pozorištu i glumi.

„Igra” Predraga Bajčetića prva je knjiga koja govori o sistemu glume, o pedagoškom radu i prva je od nekoliko narednih koja će se baviti tom temom. Predrag Bajčetić (1934–2018) završio je režiju u klasi Huga Klajna na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Bio je redovni profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Među glumcima koji su studirali kod profesora Bajčetića bili su između ostalih: Petar Božović, Voja Brajović, Svetlana Bojković, Gorica Popović, Tanja Bošković, Ljiljana Dragutinović, Vladica Milosavljević, Mladen Andrejević, Slobodan Beštić, Elizabeta Đorevska, Nikola Kojo, Nenad Jezdić... Iza celog ovog projekta stoji Fondacija „Predrag Bajčetić”, predvođena mladom Bojanom Vujadinović, osnovana sa namerom da neguje njegovu zaostavštinu.

– Nakon što mi je dato poverenje da budem naslednica autorskih prava i njegove intelektualne zaostavštine, kao i njegove pokojne žene pisca Bobe Blagojević, moja uloga je pre svega moralna i emotivna, da čuvam sve što mi je ostavljeno, da izdajem kako je profesor Bajčetić zaveštao, knjigu po knjigu, onako kako je on zamislio da to bude, a dao je tačne instrukcije – kaže za „Politiku” Bojana Vujadinović i pojašnjava:

– Fondacija „Predrag Bajčetić” osnovana je s ciljem da afirmiše ime i delo Predraga Bajčetića, i njegove supruge Bobe Blagojević, književnice. Fondacija želi da pruži podsticaj razvoju kulturnog stvaralaštva i prosvetne delatnosti u našoj zemlji, naročito u oblastima dramskih umetnosti i književnosti, kao i da doprinese unapređenju međunarodne kulturne i prosvetne saradnje. Prvi i najvažniji izdavački projekat fondacije predstavlja biblioteka „Sabrana dela Predraga Bajčetića”, čiji je urednik doktor Nemanja Savković.

Predrag Bajčetić je, kako podseća profesor Svetozar Rapajić, tokom svoje duge i bogate karijere objavljivao povremeno u periodici i zbornicima ne tako brojne članke, studije i kritike o pozorišnoj umetnosti, predstavama i festivalima, istoriji pozorišta, i naravno, najviše iz oblasti teorije i analize fenomena glume. Studiozno je zapisivao rezultate svojih istraživanja i iza njega je ostala ogromna gomila tekstova.

Iza „Testamentarnih mudrosti” profesora Bajčetića krije se bogata i raznovrsna pisana zaostavština, čiji je značaj za srpsku dramsku kulturu i srpsku kulturu, uopšte, nemerljiv i dalekosežan. U našim vremenima, kako je govorio Bajčetić, treba poštovati snagu ćutanja i nužnost odricanja. Evo kako na ovu konstataciju gleda Bojana Vujadinović kao psiholog:

– Kao psiholog, a pre svega kao čovek, na ovu misao gledam sa velikim poštovanjem kako je neko sa malo reči izrekao suštinu življenja. Nekada ćutanjem više pomažemo bližnjem, ako je ćutanje iskreno i dobronamerno, sa ciljem da nekoga sačuvamo od nas samih. A odricanje je dobro za svakog čoveka, tada jačamo, menjamo se, rastemo, to je uvod u istinsko zadovoljstvo. Pogotovo u današnjici, gde se sve svodi na to da imamo, posedujemo, uživamo, komfor je postao cilj, nema ničeg uzvišenijeg od udobnosti. Dužni smo da činimo dobro, a to dobro se često ogleda u odricanju i tihovanju, to najteže pada onima koji ne misle. Citirala bih odlomak iz dela „Scena” (1971): „Malo ima samopoštovanja u nas, i prema istoriji i prema sadašnjosti. Malo odgovornosti. A najmanje stvarne, plodne kritičnosti. Uostalom, kad je ova sredina poštovala duhovnu disciplinu i vrednost: navikli smo da se skupljamo na vašaru u porti, ali ne i na molitvi u crkvi.”

Iza profesora Bajčetića je zanimljiva zaostavština. Ostavio nam je i „Besedu u ćutanju”, sklopljenu od članaka, ogleda i zapisa, nastalih između 1961. i 1979. godine, objavljivanih u dnevnim i nedeljnim novinama, najviše u „Politici”.