Где је ревизор

Поводом коришћења службених аутомобила у држави Србији, јуче се у „Политици” огласио заштитник грађана (омбудсман) Саша Јанковић, оценом „да се возила додељују без јасног правног основа” и предложио да се пропишу критеријуми за њихову употребу. Браво. Добра мета, рекло би се, али не и прави стрелац.

Омбудсман, без тражења длаке у јајету, може да се бави и тим питањима, али зар Србија није формирала прошле године, негде у ово време, уз поголему политичку прашину Државну ревизорску институцију. Основа. И? Као да је нема.

Ових дана, али другим поводом, ко зна, можда и правим, јавно се огласио и председник Савета те институције – Радослав Сретеновић. Човек је изјавио да је његова институција и даље смештена у једној соби Скупштине Србије и да не постоје услови за рад тако важне службе. Што је још горе, додао је Сретеновић, он нема ни информације када ће ДРИ бити премештена у одговарајући пословни простор.

Шта ће учинити актуелна министарка финансија Диана Драгутиновић, у чијем су ресору и државни ревизори, остаје да се види, али живот не чека. Намеће свакодневно разне проблеме с којима управо државни ревизор треба да се ухвати у коштац.

Не тако давно „Политика” је објавила реаговање на поверљив извештај интерног ревизора Европског парламента. Он је открио велике неправилности у трошењу око 140 милиона евра, којима су парламентарци располагали, користивши их за вођење својих канцеларија током 2007. године. Тим новцем сваки од 785 посланика плаћа трошкове својих канцеларија – око 17.000 евра месечно. Званично, плаћају се асистенти и сарадници, али како је показао ревизорски извештај и много тога другог. Сви су се, наравно, нарогушили на ревизора, јер је урадио свој део посла.

Шта је с нама? Да ли је могуће да ти стручњаци код нас немају посла, па шта ће им онда и просторије? Или, можда, код нас нема „корисних малверзација”, ненаменског трошења буџетских пара, коришћења службених аутомобила, станова, мобилних телефона, донација, сумњивог финансирања партијских кампања… које би неки злочести ревизор ишчепркао. Баш онако како је то учинио наднационални, натпартијски и ко зна којом врстом још независности „окићен” европски ревизор.

Гле чуда, код нас чак ни опозицији није стало до рада те стручне институције, чији је једини задатак да бди над трошењем „народних пара и добара”. Зашто? Па вероватно да ни њима не би било одвећ мило да им тај „ровокопач” по папирима пронађе „нешто”. Боље је не изазивати га.

Шта то значи?

Код нас, евидентно, не постоји ни мрваелементарне воље политичких играча да се кончано државном ревизору омогући да ради како му је то законом наложено. Ни у развијеном свету, који ту институцију одавно има,нико не воли ревизоре, али се тамо ипак поштују нека правила игре. Радом ревизора ограничена је моћ политичке и државне елите. Зато код нас, огрезлих у корупцији и самовољи, где бављење политиком представља најуноснији бизнис, ревизори не могу бити дочекани аплаузима, црвеним тепихом, па ни пространим и удобним собама. О високим платама, за њихов нерад, неки други пут.