Рвање ујединило две Кореје, соколарство повезало пола света

Конвенцију о очувању нематеријалног културног наслеђа Унеско је донео 2003. године и до данас ју је ратификовало 180 држава. Међу њима нису Русија и САД, чиме је Репрезентативна листа нематеријалне баштине човечанства, на којој је тренутно 568 уписа, без сумње прикраћена за велико богатство. За разлику од поменутих велесила, НР Кина је иницијативу Унеска здушно прихватила. Ова земља на свом тлу организује интернационалне фестивале нематеријалног културног наслеђа, као и стручне скупове на ову тему широм Европе.

У оперативним смерницама за спровођење конвенције прецизирано је да државе једном у две године могу да номинују неки елемент нематеријалне баштине за Репрезентативну листу. Од тог правила се одступа у случају земаља које тек почињу да дају допринос живој баштини човечанства. Ту „позитивну дискриминацију” Србија је искористила уписавши се две године узастопце – 2017. с колом и 2018. са певањем уз гусле.

На почетку формирања Репрезентативне листе овакав цензус није постојао, па су поједине земље убележиле велики број уписа. Тако је Хрватска са 18 „рецки” издоминирала у нашем региону, док остале ексјугословенске републике имају скор приближан српском. Изузетак је Црна Гора са тек једним уписом – 2021. усвојена је номинација културне баштине Бокељске морнарице, најстарије братовштине (друштва) помораца на Јадрану, а према неким подацима и на свету. Но, црногорски првенац није могао да прође без предигре карактеристичне за ове просторе. Наиме, током припреме номинационог досијеа, Которска бискупија изнела је став да је Бокељска морнарица део традиције католичке цркве и хрватског народа. Поједине политичке партије из Хрватске су читав случај подигле на међународни ниво, затраживши од Европске комисије да се изјасни о овом питању. Компромис је ипак постигнут, у номинационом досијеу поменути су и Хрвати и католици и култ Светог Трипуна, па је Бокељска морнарица 2021. упловила на Репрезентативну листу Унеска под црногорском заставом. Међутим, само годину касније, Хрватска је на ову листу уписала Трипунданске свечаности и коло Светог Трипуна као традицију бокељских Хрвата који данас живе у матици... Унеско је аминовао, у складу с праксом да се избегава арбитрирање и подгревање ривалитета на пољу које је осмишљено зарад сарадње и културног прожимања.

Тако је завршена прича о суседима који нису могли да се договоре о заједничкој номинацији нематеријалног добра. На тако нешто их није инспирисао ни случај из 2017, који је био својеврсна светска сензација. Те године, на Репрезентативну листу уписана је једна врста традиционалног рвања, коју су, уз посредовање Унеска, заједнички номиновале Демократска Народна Република Кореја и Република Кореја, спојивши кандидатуре које су претходно одвојено поднеле. Историјском упису током заседања Међувладиног комитета за заштиту нематеријалног културног наслеђа, које је одржано на Маурицијусу, лично је присуствовала генерална директорка Унеска Одри Азуле. Она је том приликом истакла како овај симболични корак ка међукорејском помирењу показује миротворну моћ културног наслеђа.

За разлику од Хрватске и Црне Горе, Словенија је показала смисао за регионалну сарадњу, па је око кандидатуре традиционалног узгоја коња липицанера окупила Аустрију, БиХ, Хрватску, Мађарску, Румунију и Словачку.

Осим интернационалних садејстава, моћан адут за упис у баштину човечанства јесу и што шире колаборације унутар државе предлагача. Тако су на пример иза номинације породичне славе, осим Етнографског музеја, стали и музеји у Чачку и Зајечару, Музеј Војводине, Музеј хлеба у Пећинцима, лесковачко удружење за промоцију славског колача... И породице с којима се сарађивало у припреми номинацијског досијеа дале су сагласност да буду „жиранти” кандидатуре, односно гаранти да ће славску традицију очувати и пренети на будућа поколења.

Да културно наслеђе, ако постоји добра воља, може да споји „пола света”, доказала је мултинационална номинација традиције соколарства. Уједињени Арапски Емирати су 2010. иницирали кандидатуру овог распрострањеног нематеријалног културног наслеђа, а онда су се у номинацију укључиле још 24 државе – Аустрија, Белгија, Хрватска, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Ирска, Италија, Казахстан, Република Кореја, Киргизија, Монголија, Мароко, Холандија, Пакистан, Пољска, Португалија, Катар, Саудијска Арбија, Словачка, Шпанија и Сирија.

Међу занимљиве групне номинације спада и вештина прављења и коришћења кус-куса, чији су „потписници” Мароко, Тунис и Алжир. Ове земље су и у „конзорцијуму” држава Средоземља, које су на Репрезентативну листу уписале – медитерански начин исхране. У секцији гастрономских традиција и рецептура на Репрезентативну листу Италија је пре неколико година уписала прављење наполитанске пице, док је Француска хлеб багет, један од најпрепознатљивијих националних симбола, тек 2022. придружила живој баштини човечанства.

Ако сте помислили да би адекватан српски прилог шведском столу Унеска била вештина завијања сарме, једна важна напомена: да би се ово омиљено јело у матици и дијаспори уопште кандидовало за Репрезентативну листу, најпре мора да буде уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. Дакле – чека се предлагач...

Дарко Пејовић