Бард српског песништва

Ја грешни, опраштајући се од Адама Пуслојића, промишљам – колико је током више од пола века његовог трајања у српском песништву из сна на јави записао у више десетина књига, и колико се дрхтаве језе у његовом сну запамтило и приказало свеколиком. Јер, његов песнички дар, од дана његове нужности, био је запућен небројеним правцима, из којих допире одазив давних, колико и оних које је за живота видео и запамтио.

Адам Пуслојић је антиципирао свој филозофски поглед на антропoлошко значење живота, не поричући тиме духовно величину онога који на својим плећима држи небески свод, нити је скривао своју немоћ пред Свемогућим, који сваком живом створу понаособ одређује колико ће чекање трајати. Често је луцидним свесловом подсећао на извесност настанка и неизвесност тренутка када се слива последња кап.

Почасни академик Румунске академије наука и уметности, песник, преводилац, есејиста, Адам Пуслојић је у свом стварном и имагинарном трајању имао два судбинска упоришта – митску планину Ртањ и Неготинску Крајину, у којима смрти има – онолико, али и живота у коме је све њему драгоцено – ведрина, вера, радост и туга, нада, смех и суза, све што чини да, како је говорио „Крајини краја нема”. Скретањем пажње на такву будност према завичају, Адам Пуслојић је индиректно подсећао на њену историјску значајност, на родољубље које се Дунавом до неба записало.

У трагању за могућностима изједначавања познатог и непознатог, Адам Пуслојић је je често био спреман да „бане” на иним местима – понајпре тамо где коренује, у родној Крајини, често у Румунији и диљем Европе и, да при сваком доласку постави идентично питање: „Адаме, шта си чекао до сада?” Његово правдање да је „чекао ред” у мени је будило неколике запитаности, пре свих ону која упућује на сазнање о непроменљивости ичега стварног, дакле индивидуалну потребу разумевања датости какве доиста јесу.

Прирођена потреба сваког ствараоца је да се у тренутку потпуног самосуочења запита – колико мисли је још могуће утомити у кукице слова и у којој мери би тај напор могао да буде оправдан, али и узалудан ако се време нестанка однекуд изтиха приближава, а њему се то, најзад, догодило пре неколико дана. При таквом промишљању, Адам Пуслојић је стварао самосвојни филозофски систем одбране од пролазности и ишчезнућа, будући да је био уверен да би та неминовност њега – заљубљеника у реч, изненада могла од ње да удаљи, а за њу би, како је говорио, „и своје дисање дао”.

Особеном асоцијативношћу Адам Пуслојић је повезивао разнизане нити трајања и њима подешавао сопствени лик према светлости. Јер, ономе што нас гура у тамнину само светлост може да опонира, говорио је. Тада се види све што је прирођено и непроменљиво, чудесним знаком природе одређено. Оно што у утроби мајке узбуја није заштићено од усудности, по којој сами долазимо и сами одлазимо и зато, говорио је, „и у сну вреди живети”. Ваљда се том пуноћом током трајања и процењује – је ли се живот имао рашта догодити.

Адам Пуслојић, дакле, није био опструктиван већ постојан у намери „да гласно одговори и на најтежа питања” у остатку времена, јер шапат је за ствараоца његовог волумена и као идеја био неподношљив, будући да је разумео колико на неком танком леду тихи говор за њега „може бити кобан”.

У волуминозном, пре свега песничком сумитету, Адам Пуслојић је био наглашено осетљив и на само помињање митске планине Ртањ, колико и на друге топониме Неготинске Крајине, следствен Његошевом разумевању сусретности места настанка и места починка. Љубитељи његовог литерарног твораштва су могли запазити његову непрестану запитаност – „је ли Крајини и њеним житељима остао дужан”, што упућује на његову прирођену потребу преиспитивања – је ли свом завичају принео најдрагоценије, будући да је у записивању својих радости и туга, самоћа и надања упорно настојао да одмота златну нит песме која ће све његово повезати у целину из које ће одјекнути – вредело је.

Сведочим да Адам Пуслојић није посустајао у одлучности да „себе не пожурује на одлазак”, уверен да себи даје шансу да још дуго ужива у подневима када се све сажима у тачку дубине из које се пред очима свет „усхитно шири”. При таквом разумевању стварности за њега је било ирелевантно „којом се руком отварају врата пакла или капија раја”, јер је давао предност животу „Не преостајући да пева”.

У тренуцима осама словили смо о различитим темама. Адам Пуслојић је врло често те разговоре завршавао нашим свеколиким непреболним – Косовом и Метохијом, заточеним између мита и стварности у коме се с небеских висина оглашавају бивши патници према онима који, како је говорио, „управо данас бију удесну одлучујућу битку”. С тим у вези предочавао је свеприсутну планетарну хипокризију којом је структурисан почетак 21. века, у коме расте бунт из моћнима невидљивих простора каква је његова Кобишница, која је, како каже, „ономад рекла: Доста / Доста је слугарања и мајмунисања са светом”. Том побуном често саозначеном у његовој књижевности умрежава се вековна опомена да у Крајини и даље дамара Хајдук Вељково било.

Сахрана данас у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу

Опело за Адама Пуслојића, члана Удружења књижевника Србије, преводиоца и почасног члана Румунске академије уметности, почиње данас у 13.30 сати у Храму Св. Николе на београдском Новом гробљу. По завршетку опела, у 14.00 сати, Адам Пуслојић ће бити сахрањен у Алеји заслужних грађана на истом гробљу.

Пуслојић је преминуо 31. децембра 2022. Рођен је 11. марта 1943. у српском селу Кобишница и један је од зачетника песничког покрета под називом клокотризам. Преводио је са румунског и руског језика. Августа 2021, у Националном музеју румунске књижевности, додељена му је „Награда Михај Еминеску” за поезију и превод, а почасни члан Румунске академије био је од 1995. године.

К. Р.