​Тражим инспирацију

Одувек сам ценила када неко прецизно артикулише своје мисли и реченице, то прија мојој души и мојим очима док читам. Па тако, једног јутра ме је пријатељ обрадовао таквим писмом из далеког Буенос Ајреса. Ништа лепше него када ујутру поједеш мало воћа, скуваш кафу, запалиш цигарету и читаш добро писмо.

Никада нисам била у Буенос Ајресу. Он каже како такође седи и пије кафу на балкону пре него што крену озбиљне врућине, а ја читам и гледам како пада снег у Кумодражу и затрпава комшијино градилиште. Комшија је баш тог јутра испред своје куће изливао бетонског лежећег полицајца „на дивљака” јер кроз нашу улицу заиста сви возе дивљачки брзо, а немамо тротоар. Баш када сам помислила како ће безброј возача оставити точкове на његовом лежећем, комшија је из свог гепека извадио и знак за лежећег полицајца и побо га уз пут. „Браво, комшија”, помислим и вратим се писму. Уживала сам читајући јер ми је, кроз тако острашћено писање о својој свакодневици, вратио жељу да можда још понекад негде отпутујем. Рекла сам му како се одавно грозим туризма, гужви, било каквог путовања иако не сматрам да сам бог зна колико видела света. Грозим се јер ми је савремено друштво и интернет променио слику света. Укинуо ми је оно најлепше код путовања, а то је управо доживљај новог, убeђење које човек доживи када нешто први пут види. Данас, сви смо већ видели све унапред, љуљашке на карипским палмама које се њишу изнад океана, залазак сунца на Мачу Пикчуу, светла Њуjорка с последњег спрата небодера, кишни дан у Паризу, испред Ајфеловог торња. Сви знамо како то изгледа, зар не? Видели смо на интернету. И мој пријатељ каже да „избегава општа места светског ходочашћа” (то је баш сјајно рекао, сложићете се). Међутим, Буенос Ајрес је његова друга кућа и он о њему пише из прве руке, будним очима. Рекао ми је, између осталог, како је ситуација у Аргентини таква да је Србија у односу на њу Швајцарска по питању уређености, и да су „људи тамо одавно бацили сат у дебелу реку”, него и своје замисли спроводе нагонски, дакле без реда, главе и репа, али уз висок степен креативне импровизације.

„Ето, уосталом, као и мој комшија. То ми се јако допало, прочитавши ту реченицу било ми је топло око срца. Он је у тој реченици успео да сажме зашто волим своју земљу и зашто упорно истрајавам да је никада не напустим. Рекла сам му како не волим европске метрополе, уређене градове којима ништа не фали, на чијим улицама се тек понекад примети, како он каже, „мало прашине или згужвани папирић”. То није околина у којој се осећам комфорно. Зато су ме одувек привлачиле далеке земље Истока по којима сам некада давно путовала, а таква је, каже он, и Аргентина. Касније у писму он ће то назвати „адреналином неочешљаних земаља”, а ја ћу се још једном разгалити због његовог бритког пера. Причали смо још о путовањима, а ја сам му рекла како сада највише волим да путујем мотором по Србији, Босни, Црној Гори, да кампујем поред језера или на врховима планина. Да се јутром будим без икакве посебне мисли у глави већ само да гледам у небо и да изоштравам вид кућама у даљини. Да стајем по селима да купим комад сира, где ће ме у сваком домаћинству задржати на макар једној ракији, а понегде и на ручку. Вожња мотором, рекла сам му, слична је сликарству. Ту је важан пут, а не крајња дестинација. Пут који, чини се, нема трајање, време се, док возиш мотор или сликаш, кажем му, не пружа по унапред одређеним координатама, већ се преклапа с реалношћу у свим правцима. Таква путовања пуна су изненађења и случајности, а случајност је оно у чему се крије суштина живота. Како да се догоди било каква случајност у линеарним, уређеним и унапред виђеним световима?

Ближи се крај године, још једне године коју проводим тако „неочешљано”, сопственим избором. Испоставиће се, по последњем попису становништва, да је пола милиона људи одлучило супротно, одлучило да оде негде где ће наћи реда и мира, и могу да их разумем. Ја мир не тражим, ја тражим инспирацију. Тражим острашћеност према животу, на било који начин, било којим поводом. Тражим људе који без неког разлога нешто чине, који ходају улицом с рукама у џеповима и не журе. Тражим вечери где млади песници читају лошу поезију у задимљеним просторијама, имају мајице с Мајаковским, тражим места где се свира џез и где осамдесетогодишњи клавијатуриста свира и одскакује од столице као да ће полетети, смејући се од ува до ува. Тражим своју бабасeру  из ресторана „Каленић”, да јој однесем цвеће за празнике и да кажем да сам се породила. Питала ме је, баш данас, једна симпатична девојка која ме је интервјуисала ради испита на факултету – Шта је за тебе српски хумор? Прво сам помислила да не знам одговор, а онда сам схватила да га знам. Наш хумор није амерички хумор, торта у главу хумор. Наш хумор је пун друштвене анализе, психолошки хумор, саркастичан, промишљен, продуховљен. Наш хумор је пун лежећих полицајаца. Схватила сам тада, јасно је, постоје богати и сиромашни људи, као и богате и сиромашне земље. Богате земље ко богате земље, о њима нема шта да се прича, али сиромашне земље се деле на оне с несрећним и срећним људима. Ја живим у сиромашној земљи срећних људи, и сматрам да је то сјајно место за живот, ако је човек скроман и самодовољан. Можда променим мишљење када једном посетим Буенос Ајрес, ако је могуће до њега стићи мотором.