„Српска мисао” нуди интелектуални колаж

У најновијем броју часописа „Српска мисао” (издавач Књижевно друштво „Свети Сава”), читаоце сачекује уводник „Заробљена мисао” главне уреднице Душице Милановић, а причу наставља књижевник Марко Крстић, у есеју „Фармагедон 6”. Слободан Рељић објашњава на шта мислимо кад кажемо српска траума. Да ли је могуће буђење на Западу? Можда... није сигуран Рељић.

Александар Жикић нас подсећа на свеже растанке од музичких икона. Из пера Мирјане Радојичић читамо о рату у Украјини, Европској унији и поремећеним вредностима како само овакво бурно време уме да исплете. Зоран Аврамовић нам објашњава у чему је и ако јесте српска кривица, Страхиња Стојковић нуди инспиративан оглед „Гравитација беде – фатална привлачност”, Бојан Јовановић потписује текст „Судбина и слобода”, а Јован Делић подсећа на време Вука Караџића. Петар Зец нам представља Биланс страха 2022. И пита се и пита друге да ли је рат Русије и Украјине, Америке, Европе почетак остварења библијског пророчанства о апокалиптичном крају света.

Друштвене мреже и интернет медији имају свој вокабулар који наставља да се развија и пробија брже него нормалан говорни језик, тврди Озрен Милановић у скоро па сатиричном тексту „Шамар или самар”. „Опроштај од интелектуалаца” је потписао Мило Ломпар, Петар Пијановић обрађује „Стварање и разарање националне културе”, а Лука Мичета кроз причу о академику Милану Богдановићу, српском писцу и једном од најутицајнијих књижевних критичара, који је због љубави, поднео велику жртву, одсликава београдски уметнички миље шездесетих година прошлог века

„Старац у Аполоновом храму” је наслов, рекло би се, аутобиографског текста Алексе Ђиласа, који нас разуверава да године нису битне за стваралаштво. Драган Хамовић нас подсећа на опус Владимира Јагличића „Писањем је одлазак и одлагао и призивао”. Поезију (из необјављених рукописа) нуди нам и Матија Бећковић, али и Коста Косовац, Јелена Марићевић Балаћ и Слободан Јовић. Ко мари за поезију наћи ће кладенац за душу, гутљај за суво грло...

„ТРИ ЈаЈаЈа НА ОКО” (Којештара за неочешљане мисли) и Љубивоје Ршумовић. Све је речено. На крају (Уместо искључка) једна тврдња: Све ћемо умети И све знати Тек када почнемо Умирати... „Живот за роман или разговор оца и кћерке”, пише Ана Ћосић Вукић о „Времену смрти” и његовом настајању.

Овај број часописа проткан је од корица до корица сликама Радована Трнавца Миће, а његов портрет су осмислиле Марина Цветановић, Мирјана Војић и Марија Петровић Марковић.