Случајно постојање у случајном свету

ФИЛМСКА КРИТИКА

Сви кључни догађаји у једном дану и у једном стану. И тај принцип јединства времена и места радње, памтљиво често „брушен“ од стране појединих румунских „новоталасоваца“, могао је српски дебитантски филм „Усековање“ Синише Цветића да одведе до многих замки, од којих је једна и досада. Али, није. Пред гледаоцима је за српску кинематографију неуобичајен, у сваком случају жив, динамичан и сасвим занимљив филм, са погледом на стање савремене породице и друштва у тренутку пандемије вируса ковид.

  Са насловом симболичног значења, јер реч је заправо о Усековању главе Светог Јована Крститеља – слави породице чији се најинтимнији међусобни односи на тај дан преиспитују, а и главни јунак се зове Јован – Цветићев филм, настао иначе према сценарију Давида Јаковљевића (сарађивали су и у својим студентским радовима) води гледаоце и у лавиринте узрочно-последичног међугенерацијског неразумевања, изневерених нада и хтења и свега онога што се назива несналажењем у (друштвеној) транзицији.

  Главни јунак, момчић Јован (сугестивни Павле Менсур) депресивно је биће што углавном затворен у својој соби, екепериментише с дрогама и верује у ванземаљске спаситеље од овог „ђубришта универзума“ у којем живи и своје „случајно постојање у случајном свету“. Његовом старијем брату Душану (Марко Грабеж) намењена је улога успешности на правом путу и улога правог примера хаотичном брату иако и у њему чуче многе потискиване муке. Отац породице Бане (увек блистави Бојан Жировић) типичан је неснађени српски интелектуалац који је своје сваколико знање посведочио и победом у једној сезони квиза „Слагалица“. Мајка Мила (Александра Балмазовић) је неафирмисана и пажње жељна жена у кризи што од супруга крије операцију на дојци. Њих двоје од Јована крију да се разводе, а ту су и чланови треће генерације: Банетов дементни отац (Момчило Пићурић), бивши припадник службе безбедности што је воденим шмрковима својевремено растеривао са улица своје тада бунтовне синове и Милина мајка (Александра Плескоњић), бака која се и ментално и физички опире старењу. За славском трпезом, иако је због пандемије забрањено олупљање више од петоро људи, наћи ће се и Јованови стриц и стрина, теча и тетка, сестра од тетке, Душанова вереница. И све ће прштати када лавина (пре)дуго прећуткиваних унутрашњих мука, нерешених и недоречених односа избије на површину и прелије тај сто за којим седе баш на дан Усековања главе Светог Јована Крститеља. Без Ирода, Иродијаде и Саломе и без буквално одсечене главе филмског Јована, јер он није жртва већ последица једне нефункционалне породице и једног нефункционалног друштва.

 Сопствени и туђи проблеми су за столом, сваки од животно неиспуњених ликова бивствује скучено у свом унутрашњем свету и пред гледаоцима се отвара тако добро позната проблематика родитеља који готово нимало не разговарају са својом децом и проблематика самосажаљиве и самообмањујуће деце која одрастају без јасног упоришта. Цветићев филм у свему томе успева да пронађе адекватан баланс, допуштајући да у атмосферу скучености у довољној мери улазе и зраци хумора.

 У (сценаристички) задатим оквирима црнохуморне породичне драме и у окиру тог принципа јединства времена и места, Синиша Цветић као редитељ показује сналажење као и умеће у стварању спонтаности визуелно естетског сагласја са сниматељем Марком Миловановићем. Уз очигледна глумачка постигнућа уочљиви су и доприноси сценографа Бојана Јовановића, монтажера Тихомира Дукића и Марка Тисовеца, па и композитора Луке Броћића...

 Све у свему, Синиша Цветић је као редитељ дебитант у дугометражној форми показао и да уме и да може. Уколико сте волели „Келте“ Милице Томовић, на који он повремено асоцира, заволећете и „Усековање“ и мислити о виђеном...