Жанр крими-романа никад не умире

Много је разлога због којих се људи одушевљавају крими-жанром у литератури, а чини се да никада није био популарнији него данас. У свету и код нас много се читају скандинавски трилери, док и на различитим екранима гледамо сјајне серије у истом маниру. Велики аутори овог жанра попут Стига Лашона и Јуа Несбеа, корене криминала проналазе у корупцији, политичкој свемоћи, класној неправди, мизогинији, и свим другим друштвеним девијацијама, чији корени сежу и даље у историју. Они, попут Стивена Кинга, злу придају метафизичке одлике и увелико залазе у онострано… После 50 година култне Кополине филмске трилогије „Кум” враћамо се инспирацији – романима Марија Пуза, (издања „Лагуне”), као и мафијашким породицама са којима смо се, такорећи, сродили…

Наизглед, у оваквим сижеима зло има непорециву моћ, али оно што ствара осећај надмоћи у читаоцу јесте саучесништво са оним ко зло прогони снагом запажања и интелекта, а то су генијални детективи. Детективска књижевна парадигма – Шерлок Холмс, Артура Конана Дојла, али и велики филмски јунак, чистом логиком и снагом ума решавао је највеће енигме, а такви су и детективи Агате Кристи – Херкул Поаро и мис Џејн Марпл, Филип Марлоу Рејмонда Чендлера, фра Вилијам од БаскервилаУмберта Ека, и многи други.

„Постоји једна црвена нит злочина, која се провлачи кроз безбојну историју живота, а наша је дужност да је размрсимо, издвојимо и прикажемо сваки њен делић (...) На педесеторицу који мисле синтетички, долази један који расуђује аналитички”, каже безвремени Шерлок из пера Конана Дојла.

Данас, популарни Тони Парсонс из емотивних прича окренуо се криминалистичком жанру, а његов нови трилер, после којег се ваља запитати ко су нам комшије, зове се „Људи из суседства” (издање „Лагуне”). И, нажалост недавно преминула Лусинда Рајли, која је популарност стекла, пре свега, романтичним приповестима, написала је својевремено одличан трилер „Љубавно писмо”, у чијем је средишту нико други до британска краљевска породица.

Међу многобројним преводима трилера који се свакодневно код нас појављују налазе се књиге „Убиство у Локвуду” Џенис Халет (издање „Лагуне”) , а прича је смештена у град препун тајни, где је неко убијен, неко напречац осуђен, док су ипак сви сумњиви. Затим, „Клуб убистава четвртком” Ричарда Озмана (издање „Вулкана”), чији јунаци мождане ћелије вежбају решавањем старих убистава, све док се у њиховом дому за старе не деси нови злочин…

И наши писци све више се окрећу крими-жанру. Роман „Убиство под псеудонимом” Верице Винсент Кол и Мирјане Узелац (издање „Лагуне”) написале су у четири руке две ауторке које су се први пут уживо среле уочи београдске промоције своје књиге, а оне су злочин сместиле у свој сектор издавача и писаца. Најбоље је књигу описао Горан Скробоња: „Мислите да су књижевници и издавачи обични књишки мољци којима се не догађа ништа занимљиво? Размислите још једном. Крађе, подвале, убиства, уцене, болесна пожуда, жеђ за славом и богатством... Роман ’Убиство под псеудонимом’ је пунокрвни трилер који садржи све побројано. И заиста – постоји ли ишта боље од узбудљиве криминалистичке књиге из пера две интелигентне и маштовите списатељице?”

„Минотаур” је политички трилер Немање Ротара у издању „Архипелага”, испуњен напетошћу крими-романа, написан после неколико ауторових историјских романа. Ротар се окренуо приповедању о искуству непосредне стварности српског друштва од деведесетих година, преко транзиције, до наших дана, а главни јунак ове књиге је новинар познатог београдског таблоида Игор Бојовић, који добија задатак да пронађе Синишу Денића, писца који годинама живи на Криту, што покреће ланац злочина, необичних сусрета и бруталних сазнања о историји, која још траје.

После романа „Случај Винча”, у којем је описао последице несреће у Институту за нуклеарне науке у Винчи, Горан Милашиновић у новом роману „Мук” (у издању „Лагуне”) истражује последице еколошке катастрофе када је дошло до покоља птица у Бачкој 2002. године. Поводом тога је изјавио да је то роман о злочину према природи, што, нажалост, савремени човек и не рачуна у злочине. „Читао сам да су птице убијене, а да је власник ловишта ухапшен и убрзо умро у притвору. Толико сам само знао о истинитом догађају”, напоменуо је Милашиновић, и додао да су сви ликови у роману повезани са злочином, да су већином негативци, а да је креирање позитивних јунака био велики изазов.

Књига „Ко је убио Јована Скерлића” Момчила Ђорговића (издање „Лагуне”) није фикција, већ истраживачко дело које по својим закључцима личи на крими-роман. Наиме, Ђорговић сагледава дубок конфликт младе и старе генерације пред сам почетак Првог светског рата, а Јована Скерлића види као борца за стабилну и цивилизовану Србију, који је био убеђен да вођа Никола Пашић младу балканску државу води у уништење. Када је у Народној скупштини 1914. године позвао на општу побуну против Пашића и ондашњих корупционаша, умро је изненада у 37. години „као громом погођен”. Многи су тада у Београду сматрали да је отрован, што је навело Ђорговића на исти траг…

Питали смо и књижевне уреднике и критичаре због чега је криминалистички жанр све популарнији, а уредница у „Лагуни” Дубравка Драговић Шеховић истиче наслове домаћих аутора: Верослава Ранчића, писца политичких трилера, чији је последњи роман објављен управо у „Лагуни”, а затим и дела Ђорђа Бајића, Владимира Вујиновића, Бојана Љубеновића, и других, који ни најмање не заостају за светски познатим колегама.

– Можда је на све ово утицала и велика продукција серија, како домаћих, тако и страних. До пре десетак година људи нису толико хрлили да читају жанровске романе, јер они нису били у фокусу нити у моди, али сада је ситуација другачија. Трилери пружају неку врсту релаксације, али, истовремено у њима може да се поред узбудљиве крими-приче пронађе анализа друштва и политичких односа, као и детаљи из свакодневице са којима се сви суочавамо. Такође, ови романи нас терају да размишљамо и покренемо ’сиве ћелије’, интригирају нас и често нас сасвим заокупе док не завршимо са читањем. Писци се труде да осим злочина осветле и друге теме, попут мобинга, насиља над женама, политичких играрија и страначких мешетарења. Ово су романи који су добро осмишљени и још боље написани, тако да гарантују читалачко задовољство – каже за наш лист Дубравка Драговић Шеховић.

Гојко Божовић, песник и есејиста, сматра да је роман, као исторична и хроникална врста, у традицији српске књижевности, али да су се већ најмање петнаест година у претежној критичкој рецепцији, у политици награђивања, у медијском простору, па и из свега тога проистеклих читалачких интересовања хроникалност или историчност повукли пред индивидуалним пројекцијама света и аутофикцијским доживљајима. Поводом тога каже за наш лист:

– Окретање крими-роману или трилеру, све видљивије у нашој савременој књижевности, последица је успона нових и до скора у књижевности рубних жанрова. Међу њима је и крими-роман. Дуго времена је тај жанр у нашој књижевној јавности дочекиван с подозрењем и скепсом. Последњих деценија настале су читаве националне традиције крими романа, а довољно је поменути скандинавски ноар роман. С друге стране, то је утицај нових медија, који су створили одређене навике публике, а која се потом пренела и на један део читалачке публике. Телевизијске серије су не само промениле очекивања телевизијске публике или позицију филма у систему уметничких и друштвених жанрова, оне су промениле и многе навике својих гледалаца. Роман, по природи ствари и по природи своје историје, непрестано преузима и себи прилагођава неке обрасце из других медија. Жанровски романи у томе понекад предњаче или им је лакше да изађу у сусрет неким медијима. Уметнички резултати су, наравно, различити, не могу се генерализовати и не зависе нужно од жанра.