Може и дете са улице да постане свој човек

Са оцем, старијим братом и млађом сестром Алберт Матић је живео у неформалном „насељу код Белвила” – у колиби од дрвених дасака, цераде и најлона. Отац је повремено радио на грађевини, а када није било довољно пара за храну почели су да скупљају отпад који могу да продају и да просе.

Алберт се сећа да је био на улици са братом када су срели волонтерку Центра за интеграцију младих која се звала Гага и рекла им да је на Звездари отворено свратиште и питала их да ли желе да оду тамо. Уплашили су се да би могли да заврше у дому, па су одбили, али када је њихова другарица почела редовно да одлази у свратиште и да се појављује у чистој гардероби, одлучили су да оду и они.

– Када је свратиште отворено и у Новом Београду тамо смо проводили по цео дан. Тамо су могли да се окупају, оперу одећу, добију оброке, али и топлу одећу, ћебад и постељину за кућу – описује Матић.

Радници Центра за интеграцију младих (ЦИМ), који су подржани од стране глобалног програма Немачке развојне сарадње „Миграције за развој”, који у Србији спроводи ГИЗ, усмеравали су их ка образовању и помагали им да заврше школу – обезбеђујући им потребан прибор и помоћ око учења. Пред крај основне школе Алберт је са оцем отишао на село, али се након три године вратио у Београд и поново почео да ради као сакупљач секундарних сировина. У то време је већ имао 17 година и био престар за дневни боравак у свратишту.

– Свратио сам тад до Центра да посетим наставника и наставнице. Једна од њих, Емилија, предложила ми је да упишем курс за бармена. Двоумио сам се да ли је то за мене, али сам решио да пробам. Након што сам кренуо на разне радионице које се пружају у програму запошљавања видео сам промену, учио сам о пићима, послузи, наплати на каси… Почео сам да се осећам сигурније у себе – прича Алберт, који је био друга генерација која је похађала курс гастрономије, који ЦИМ и данас успешно спроводи. Након завршеног програма образовања провео је неколико месеци радећи у чувеном београдском локалу, а потом је добио стално запослење у кафеу где је већ четири године.

– Тај посао ми је променио живот из корена. Постао сам свој човек, не зависим од других, имам редовну плату, изнајмљујем стан, могу да купим потребну гардеробу. На послу сам упознао и садашњу супругу јер се после три године заједничког рада родила љубав. Имамо девојчицу, друго дете нам је на путу. И моја супруга је запослена овде, тренутно је на трудничком. Мој брат живи са нама, иако ради као конобар, завршава школу за машинбравара. Кад се споје наше три плате имамо довољно за живот. У томе нам је помогао ЦИМ, највише кроз школовање – истиче Алберт Матић, који је уписао школу за кувара јер посао у кухињи види као свој посао из снова.